Српски сион

Стр. 62.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. з;

— А ти постани! — одговори Иродијада с подсмехом. — Две жене не могу становати под једним кровом. Ја тражим човека а не жену! — Верујеш ли у чуда? — Кад носганеш човеком вероваћу. — Ти искушаваш судбипу Јован је свет пустиник, њега народ ноштује, има и такових, који веле да је он пророк, . . . . Илија . . . — Или Обећани? — Прсну жена у смех и нрезорно га погледа Ирод Антина мора да је окусио јорданске воде на Витавари: он заштићује сумахнута нустињака, који хупи на веру праотаца, свештенике и левите зове аснидиним породом, а жену пареву назива блудницои, чујеш ли, блудницом! — За то сам га казнио, — одговори човек блажим гласом. — Боље реци склонио од гнева своје жене 0, да га ниси склонио, ои би гла"вом платио! — И то би учинило да се светина још више узбупи. Зиаш ли да се у таким метежима често и круна изгуби. — Али у оваком кукавичлуку жена, за цело! — плану ИродијаДа. — Жено! — Ја ти рекох већ. Не учиниш ли како приличи, не одржиш ли заклетву, коју си дао Саломији нред самим Јеховом, изгубићеш и круну и жену и Јехову. — Ко ће ми их отети ? — Ја! — одговори жена и претећи га гледаше. — Тигрице моја! — прошапута Ирод у иолу пијаноме заносу — како се жестиш! Јехове ми ја ти завидим тој чаролијској моћи, којој се не могу опирати... — И пемој! јер ти не остаје друге него да бираш између мене и тога клеветиика. Ои те је осрамотио, он ме је пљувао. Он или ја! Антипа је гледаше чудним погледом. Ова прелепа жена, која га толико заиесе да је иогазио Тору Отаца, а која га и сада опија лудилом страсне љубави, титрала се његовим срцем и вољом као дете играчком. На нрестолу Галилеје изгледала му је она као да се вози на златним, победним ко-

лесницама, смела и поуздана као Исус Навин пред зидовима Јерихонским, а он привезап за златне колеснице стуиа као роб. који у очајноме напору гризе гвоздепе ланце, којима је привезан, гризе и ломи зубе и баца крваве нене око себе. Иродијада је осећала његову слабост и своју моћ, па га је охоло и иркосно гледала. — Имаш право Иродијадо, он те је увредио, али . . . — Не заборави заклетве! Ниси ли позвао Јехову за сведока? — Хајд' пореци, царе! Антипа дубоко уздахну и ћутећи обори главу на прса,. — Па сад? — запита га она — кога жртвујеш? Царску заклетву и мене, или...? Очајаи израз иређе преко лица Иродова пред оваковом сугубицом, он заусти да каже нешто, али ие изговоривши, окрете се и одсудним корацима изгуби иза завеса. Овај одсудни покрет изненади је мало. Што оде тако ненадно? Да ли зато, даје неслуша, или? Она иониче. Гнев и понижење што га осећаше скамеиили су сваку даљу помисао. Више није ни на што мислила, само је осећала како јој бубња у ушима и како јој се груди распињу и надимају са необуздана једа који је кључао у њојзи. III. Весео усклик трже је из зациплеиости. — Мајко, мајко, добила сам. Иродијада задрхта. Угушени врисак задовољства истрже јој се из грла. — Гди је? — узвикну она и пружи обе руке кћери, која у тај нар улете у одају. Саломија разгрте завесе и победничком веселошћу гледаше у очи мајчине. На улазу је стајао човек, који на бакреном кругу носаше главу Претече. Бледа као восак почивала је она мирно и склопљених очију, као да је овога часа заспала. — Остави је тамо ! — заповеди жена, а очи јој севаху необичпим пламеном задовољства. Џелат спусти зделу на сто па се брзо удали. Иродијада и Саломија осташе саме.