Српски сион

, Вр. к Г СРПСКИ СИОН«. Стр . 61.

— Тиче се твоје рођене мајке, мене! — узвнкну жена гиевио и као бесна скочи са софс . — Витаварски клеветник био је толико дрзак да узбуни уличне гладнице и да Ирода јавно укори. Па му ни тога не би доста негоје осрамотио и мене. На сред улице, нред Синедријом, где се искупила беснослена свегииа, зауставио је моје дворкиње и мене, па је онда пружио палицу према мени и узвикнуо . . . Жена застаде. Груди јој се надимаху као таласи што их бура. заошијава. Очевидно борила се собом да ту реч искаже. —' Шта ти је узвикнуо, мајко! Блуднице! Девојче врисну и сакри лице шакама. — Да, то. то ми је узвикнуо, а раздражена светина заурлала је исту ногрду и шакама бацала нрашлиу на мене и моју пратњу. — Боже, Боже! — простења девојче не дижући шака с очију. — То је био узрок што га је Ирод бацио у тамницу; али је ли то све? Тај клеветник ваља да нлати главом за ову увреду. И ја исках од Ирода да то учини, а он не хте. Кукавица! Плаши се уличне руље, боји се кнезова, које он може ако хоће и нобити, на да ни Рим ни Јерусалим ии прстом не макну. Девојче, које је све ово слушало покривена лица и не дочека крај, оно се истрже из мајчиних руку на као стрела полете и нестаде га за завесама изласка. II. Крупним корацими ходала је узбеснела жена кроз одају, застрту дебелим, травастим саговима, иа се час по губила између високих и дебелих асирских стубова што се ониру о мраморна лавовска плећа са девојачким главама. 1Безине уснице дрхтале су гневно а ноздрве су се час купиле а час шириле. Знак буре што бесни у души опаке жене. Сав израз успламтела лица и бурно кретање тела напомињао је, у овоме часу, на раздражену тигрицу, која осећа мирис крви па узнемирено чека из заседе, да јој се жртва примакне. На један мах заста и ослухпу. Весели шум, што се до овога часа хорио сад је умук'о. Она ослу-

шкује али нечује ништа. По томе ненадноме ћутању слутила је да је то њезина кћи исказала своју жељу, и њено пркосио лице осмехну се неприметно. Да ли се одунире? Не, ие! Ои је пред кнезовима обећао да ће јој испунити жељу, на је и Је хову позвао за сведока. Али ако ииак одбије? 0! — Узбеснела жена стиште обе песнице и шкрипиу зубима. — Само ако одбије, ако погази заклетве, пљуиућу га, презрећу га, отићи ћу у Рим. 0, знам ја добро где је Тиберије, а и то, како ои са Тиберијевим саветником, Сејаном, мути противу Римског Престола. Успламтела жеђ да се оевети, било Јовану, који је засу именом блуднице. било "бвоме мужу, који се одупире крвавој жељи њезиној, толико је распињаше, да опа између Ирода Аптипе и Јована не палажаше више иикакве разлике. Те две личности стапаху се једна у друго и она их поче подједнако мрзети. Првога за увреду, а другога што не спира увреду. — Само иемој учинити! Само пемој учинити! — јекпу жена, стисну успице и иодигиутом песницом нрећаше према страни од куда се' до мало час песма хорила ЈЕаки шум завеса трже је и оиа се окрете нрема изласку. Пред завесама стоји човек, висока стаса, црие коврџаве браде и косе, у иозлаћеној одори и обућама но којима се осуло драго камење. За појасом је имао окраћи нож, чија је дршка такође иосута бисером и скупоценим камењем, а косу му опасује уган златни обруч, на врху кога треиери у драгоме камену укрштени Соломунов трокут. Жена одсудпо стаде преда њ и не сводећн очију посматраше га осорно и иркосно. — Шта тражиш овамо? — Жену! — одговори човек јетко и крочи у одају. — Потражи је у себи, оиа је за цело тамо, — одазва се жена и презриво му леђа окрете. — Тако ми Јехове, сад си истину казала, Иродијадо! У речима ти је увек иуно жаока, али кад жаока такне у срце, онда и „жена" ностаје човек, разумеш ли ме, и „жена" поста.је човек!