Српски сион

Стр. 60

„СРПСКИ

сион и .

Бр.

не осењује неки мучан израз, што опомиње иа иритајану срчбу, и да се око мало напућених усана не огледа упорно јогунство, ипак би познали да ова жена неограничено господари својом околином. Према њојзн седи неколико девојака, са разним свирачким направама за песму и игру, и две малене девојчице, које су мало час по такту песама играле. А на једној разастртој тигровини, уза саму соФу, седи њезина робиња и повереница, Суламка, хлади је махалицом, или јој но који иут додаје златну купу, из које она еркуће сладак и миришљави сок исцеђених воћака. А то је Иродијада, жена Иродова У овоме часу, када се замишљено загледала у нлавичасто иснарење мириса, трже је из заноса бурно плескање дланова, из побочне одаје, а за овим наново зазвонише жице, песме се захорише и зачу се хитро клепетање коштаних каскањета. То је играчица довршивала своју игру. На усхићено пљескање и грају Иродијада само узви обрвама, нрезриво ногледа оној страни и стисну уснице. — Ти си зловољна, госпођо ? — запита је Суламка брижно. — 0, да нисам никада дочекала овај дан! — Ти си царица. — Реци боље, робиња, иа коју сваки узмахује штаиом и чијим именом улица испира уста, јер нема никога да јој закрати. — Али твој муж . . . — Кукавица! — зашкрипа Иродијада. — Филип је био са свим друкчији. 0, он би већ умео шчунати жаоку несретнику што ме клевета. Суламка чисто занеме. Знала је она да њезина госпоћа неограничеио влада и да је њезин муж и до сада био роб њезиним ћудима, али још никада није било прилике да о њему пред својим слушкињама и тако говори. А граја и весеље све се више и више разлегала из одаје веселих гостију. На завесама, што измећу широких асирских стубова деле Иродијадину одају од трема, зазвечаше сребрни прапорци, — знак да неко улази — и уз иесму и звецкање звончића, на маленом дахирету, улете у одају девојчица од својих 11 —12 година,

па као вихар поигравајући долете софи, загрли Иродијаду и поче је осипати пољупцима. — Саломија, мир! Утишај се! — узвикну Иродијада. — Још мало, мајко, још мало! одговори девојчица. — Твој муж, Ирод, толико се усхитио мојим играњем, да ми је пред свима војводама и кнезовима казао: „Ишти што год желиш, па ма то било и половину моје царевине, ја ћу ти је поклонити." — Па онда? — заиита Иродијада презривом немарношћу. — На ето, дођох теби да ме иосаветујеш шта да тражим. Иродијада се подиже мало из удобна положаја и онггро гледаше у очи кћерине. — Је ли то истина? — Истина мајко! Он је пред кнезовима нозвао Јехову за сведока. ако не испуни обећање. Злуради осмех затреита на уснама ове жене, чије лице поче да пламти у иервозној дрхтавици, поглед јој севну, накоспом радошћу, она ухвати кћер за руку и иригушеним гласом рече: — А ти ишти . . . — Шта? — запита кћи радозиало. — Тако ми Јехове, то ће добро бити! — прошапута жена, погледа оштро на своје девојке и руком им даде знак да се удале. Суламка и девојке усташе, поклонише се и изгубише за тешким завесама одаје. — Јеси ли^ми кћи? — запита је за овим грозничавим гласом. — Дајко, зар сумњаш? — Не сумњам. — Ишти Јованову главу. — Пророкову? — Ко каже то ? — гневно узвикпу она. — Он није Пророк, он мене вређа. — Мајко! — Ако си кћи Филипова тако ћеш урадити. — Знаш ли зашто је у тамници, што је оковаи? — Знаш! јер је јавно говорио, како Тора забрањује човеку да се ожени братњевом женом, ако је она с првим мужем имала деце. Иа знаш ли кога се то тиче ? Девојче обори очи доле и окрете главу на страну да пегледа у страховит иоглед очију по којима је крв насела.