Српски сион

Б р. 6

в ОРПСКИ СИОН."

Стр. 89.

Реч противу: псовке и клетве. (говорио у Панчеву Лука Попови^ парох.) „Језик је ватра, евет је пун неправде.. ., .. Јер еав род звериња и тица, и бубина и риба, припитомљава ее и прииитомио се роду човечијему, а језика од људи нико не може припитомити, јер је пемирно зло, пуно једа емртоноенога. Њим благосиљамо Бога и оца, и њим кунемо људе који су створени по обжичју Божијему. Из једних уста иадази благослов и клетва. Не ваља љуб. браћо, да ово, тако бива". (посл. ан. Јак, гл. 3.) Побожиа браћо! Оно, што човека одликује од свију других створења, што га 1П111И силним и умним, великим и разборитим, гато га гради господарем света то је онај најдрагоценији дар Божји, којим је Бог окитио и уресио слику и нрилику своју, то је говор, печат светле сведоџбе божанског порекла човекова. Велики и добри Бог даде нам памети и разума, помоћу* којег мислимо, даде нам језика, помоћу којег говоримо. Говором исказујемо своје мисли, своје жеље; говором испричавамо своје расположење, па било то радосно или жалоено; њиме измењујемо своје мисли, узносимо се небу и, општимо са Створитељем својим, Поред све лепоте и дивоте тога дара, те једине одлике човекове, човек често, врло често, тај драгоцени дар Божји, на зло употребл,ује. Језиком, говором вређамо и псујемо, лажемо и оговарамо, грдимо и и кунемо; са необуздана и лака језика, завадише и омразише се, мужеви и жене, браћа и сестре, другови и пријатељи, људи и народи; са непромишљених и неразборитих речи, надају са усана људских бестидне исовке и клетве, које не само каљају и срамоте образ људски, поиижавају достојанство човеково, већ трују и убијају срце и душу човекову. Побожна браћо! Од миогих рђавих и злих навика, има у нас два црна греха, која се прилепише за срце и душу нашу, уватише дубока корена у животу нашем, на срамоту образа и грехоту душе иаше; та два порока, греха, то су жовка и клешва. Заиђи по варошима, селима, по путеви и раскршћу, прошетај по тргу, завири у каФане и гостионе, па ће крвца у образе

да ти појури од стида и гњева, кад чујеш бестидне и срамне псовке, богомрске речи што излазе из уста људских, без разлике дал су ги људи одевени кожухом или каиутом, опанцима или ципелама. Не само то, малена деца, које родитељи нису научила честито прекрстити се, псују, мислиш, да су где год годинама псовати учили. Ружном и гадном псовком не штеде људи име и погатење ближљега свога, већ грешним језиком својим запиљу и за свето име Божје, ругају се светињама вере и титрају се установама свете мајке цркве своје. То је, иобожна браћо моја, ужасан грех, гадна навика, која понижава човека до животиње, и ниже од животиње јер животиња то ие зна, то не уме. Зар језиком, којим зборимо и говоримо, којим се Богу молимо за здравље наше, за његову милост, за хлеб потребни, да запињемо за његово најсветије име и да га вређамо? Зар устима, којима примамо свето тело и крв Спасову, душевног спасења ради, — зар тим устима да просипамо богомрске речи? Зар да сејезиком ругамо светињама вере наше, и титрамо лакомислено установама св. цркве, која нас сво.јом љубави и милошћу, од колевке до гроба прати? Зар нам је Бог дао језика и речи, да њима каљамо име и поштење ближњега свога? Не, нобожна браћо моја, не ваља ово, тако да бива. То нити је леии, нити достојно Хришћанина и човека, који је створен по слици и прилици Божјој ; то је пеунутио, то је ружно, то је грех противу Бога и његове свете воље, његова закона, а ко против љега, његова закона греши, тешко ли се њему, јер ће сваки човек, по речима Спаситељевим: Ћ за сваку иразну реч даши одговор у дан сшрашнога суда Мат. 12. 36.), а нама мудра пословица народна лепо вели: Божја је стора, али досшижна. Псовка и богомрске речи, трују срце човеково, гризу душу човекову, а кад је у човека срце отровано и душа покварена, он није више човек није за друга, није за пријатеља. Побожна браћо! Чувајте се псовке, те ружне, те грешне навике; чувајте се молим вас очински, да ни у шали, ни у