Српски сион

С тр . 150.

„СРПСКИ СИОН."

бр. 10.

старини је миропомазање, које је долазило одмах иза крштења, обављао без икакове разлике епискои или црезвитер; такав је обичај задржала источиа црква. А у занадно.ј се почео утврђивати обичај, да се миропомазање обавља искључиво руком епископа (Блаж. Јероним, папа Геласије, Григорије Велики), „више да би се подигао углед епископа, него из неонходности." 15. нравило VII никејског сабора забрањује клирику, да, служи при две цркве — у Никеји, а у другим градовима то допушта: „и ово нека буде у овом Богом очуваном граду; у другим нак кестима због недостатка људи, може се донустити изнимка." Обред „локзашА" међу хришћанима при принашању дарова, у знак љубави и измирења, који уведоше сами аностоли (1. Петр., гл. 5. ст. 14; Тертул.), би укинут за цркву лаодикијску њеном номесном влашћу (19, правил. лаодик. сабора,), а овамо у читавој цркви није изашао из уиотребе. Помесни картагински сабор правилом 46. допушта приносити олтару мед и млеко насупрот 3. апостолском правилу. Не набрајајући даље Факте из историје старе цркве, који сведоче о месним обредним разликама, навешћемо овде речи старог историчара Созомеиа, које јасно исказују свеопће гледиште старе пркве на месне, као и времените, измене обреда и очигледно га потврђују примерима (изрекао их је поводом несугласности о времену празновања Иасхе). „Лудо би било, да се Хришћани, који се слажу у главним тачкама вероучења, деле међу собом ради обичаја; јер се у свима црквама, ма да исповедају једпо и исто учење, не могу наћи једна и иста, по свему слична предања. Позиато је, да је у Скитији много градова, али у свих Скита је један епискон; међутим у друих народа ностоје епископи каткад и у селима. У Римљанајош и данас нема више ђакона од седам, јер Римљани имају у виду број рукоположених од апостола, међу којима се налазио СтеФан; а код других је њихов број неодређен. Осим тога у Риму сваке године само једаниут поје „линлбм", наиме 1. дана пасхалног празника, .. Тамо нити

епископ нити други ко говори ноуке у цркви; а у Александрији проповеда једино еиископ — обичај кога пре није било и који је ушао, веле, од оног времена, кад је Арије, као нрезвитер, почео гоеорити о предметима вере и увађати новотарије. Код Александринаца је чудновато и то, што при читању евангелија епископ не устаје, чега ја код других нисам ии видео, ни чуо. Тамо ту свештену књигу чита један архиђакон, међутим у другим местима — ђакони, а у многим црквама — сами свештеници, о знаменитијим пак празницима епискогш као и. пр. у Цариграду, на први дан Ускрса. . . Па није свугде ни исто време нити исти начин за црквене скупове. Познато је, да се једни скупљају и у суботу, исто као и ирви дан суботе, што бива у Цариграду и скоро свугде; али у Риму и Александрији није тако. Код Египћана у многим градовима и селима се скупљају суботом у вече и, већ ручавши, примају тајну. Исто тако не свршују сви једне и исте молитве и псаламске песме, нити у једно исто време. , . Али доста о томе. По градовима и селима имаде много и других обичаја, које свето чувају људи. у њима васгштани, из поштовања нрема лицима, која су их у почетку предала, или касније сачувала". . . (Цркв. истор. Созомена). Црква је одлучно устајала само против оних обреда и обичаја, који су нро тивречили божанственој истини, који су н. пр. ноиикли на земљишту незнабоштва и јереси. Тако 51. прав. апост. забрањује „уздржавати се од женидбе, меса и вина, не ради вежбања у добру, него из гнушања' ; ; 21. апос. прав. и 1 нрав. никејс. сабора — добровољно самог себе ушкоиити; 32. ирав. VI. вас, саб. устаје против обичаја јерменске цркве, где нри свршавању евхаристије не мешаху вино с водом насунрот васељенском нредању. Тако се стара црква одликовала слободом у обредима, који још не беху узакоњени, и поштовањем обредних особина појединих пркава. који се већ беху учврстили; нетолеранција није имала места. Ако се у моменту раздељења две главне цркве хришћаиске — источне и занадне, међу