Српски сион

бр. 11

„СРПСКИ СИОН".

С тр . 171.

новљења евхаристије су иретпостављене молитви призивања св. Духа, измењен је вид евхаристистичког хлеба и др., у сврси неизменљиве једноличности, уведен је излишни Формализам Али све те самовољне и озбиљном нотребом неоправдане измене не иду тако далеко, да је заиадна литургија сасвим одбацила длостолску литургичку основу, и нису по себи тако значајне злоупотребе, да би могле стати на иут црквеном еједињењу, особито ако има наде, да се времеиом могу исправити. Ово што је речено о обредима римске цркве односи се и на друге западне цркве, које су постале из ње и које употребљују скоро исте обреде као што је црква англо-американска. (Протестантство са својим огранцима не спада овамо, јер оно и није црква у правоме смислу). Још лакше иегочна православна црква може иримити у заједницу, уз очување обредних особина, оне источне цркве, које су нале у несторијанство и монофизитство: сиро-јаковитску, перзијско-халдејску, јерменску и коптско-етијопску. Оне по сво.јим обредима стоје веома близо нама. Требало би само неке уклонити, који су историјски свезани с погрешним догматима дотичних цркава; такови су н. ир. обичаји јерменске моноФизитске цркве: у евхаристији се употребљава пресан хлеб, да би се означила једна природа у Христу, јер би се при дометању квасца, по мишљењу Јермена, означавала и друга нрирода у ЕВему (у римској се цркви, као што је познато, не даје пресном хлебу овај монофизитски значај); вино у евхаристији се, из истих разлога, не меша с водом, који је обичај био осуђен од VI. васељенског сабора; у трисвету несму је уметнуто : „распнмисд за нк1," што је такође забрањено од VI. васељенског сабора; крсно знамење се прави једним прстом. И одиста се праваславна црква, симпатишући с покушајима сједињења од стране неиравославних цркава, снисходљиво односи према њиховим обредним разликама ако су само сагласне у догматима Тако Је 1451, г. хуситски свештеник Коистантин Англик, дошавши у Цариград, кад је изложио своје догматично уверење, сагласно

с Православљем, био примљен од патријарха (Цариградског) у опћење, уз очување западног обреда, и тим поводом су члаиови патријаршије писали у Праг чешком народу, да могу бити примљени од православне цркве у опћење, не гледећи на разлике у сиољашњим стварима, само ако су сви Чеси солидарни у вери с Константином Агликом. Кад су англикански епископи почетком 18. века ступили у преговоре с источном црквом о сједињењу, патријарси: цариградски, антијохијски и јерусалимски послаше им 18 чланака јерусалимског сабора 1072. г. с овим знаменитим речима: „Они, ко.ји желе, да се сагласе с нама у божанственим догматима иравославне вере, морају с простотом, послушношћу, без икаквог испитивања и љубопитства покорити се свему, што је одређено и установљено старим предањем отачким и утврђено светим и васељенским саборима од времена апостола и њихових пријемиика, богоносних отаца. наше нркве; и ако се сагласите с нама, и не ће бити међу нама никакове разлике. А што се тиче осталих обичаја и уредаба црквених, свршавања свештених обреда литургије, и то ће се моћи лако и згодно исправити, кад се само једном с Божјом помоћи обави уједињење. Јер је из црквених историјских књига позиато, да су неки обичаји и уредбе у разним местима били и бивају мењани: али јединство вере и једподушност у догматима остају неизмењени." Већ је у паше време православна црква, примивши у своје крило Овербека и његове нристалице, који су замислили, да васноставе западну цркву у првобитној чистоти и да је доведу у заједницу с источном, допустила, обзирући се на њихову молбу, употребу западних обреда, па чак и литургије. Поводом иедавно на западу пониклог старокатоличког нокрета источна црква још није изрекла свој решавајући глас, али с обзиром на све оно, што је речено о западним обредима и с обзиром на пример Овербеков, не може бити сумње у томе, да она не ће видети препреку за сједињење у природној жељи Старокатолика. да са-