Српски сион

С тр 170

и СРПСКИ СИОН."

БР. 11.

упућују. — Нека је тако! Но шта каже св. писмо? Ево да чујемо: „Браћо! ако ко од васзађе с пута истине и обрати га ко, нека зна, да ће онај, који обрати грјешника с кривога пута његова сиасти душу од смрти, и покритимноштво гријеха." (Јаков, 5., 19 — 20 ) — Па је су ли назарени уверени, да наше свештенство није ма једнога само „грешника с кривога пута његова обратило" и то ако не делом, а оно науком својом ? И ако је, не ће ли то свештенство тиме „спасти душу своју од смрти, и покрити мноштво гријеха", које је на се навукло делима својима? Но обратило наше свештенство једнога „грешника с кривога пута његова," или не обратило баш ни једнога, — назарени не би требали, па ни смели судити наше свештенство из два разлога: 1.) што св. ап. Павле строго забрањује Хришћанима „судити туђем слузи" (Рим., 14., 4.), јер сваки има свога господара, нред којим стоји или пада; 2.) што не знају и знати не могу, да ли се наше свештенство на смртној ностељи, у последњем часу не ће тргнути, због својих се рђавих дела покајати, и Бога за опроштај умолити; а баш и такога и у часу томе „Бог је кадар подигнути га" (Рим. 14., 4.) — Та кад је помиловао, и у рај увео разбојника, који је при издисају Христа за „Господа" признао и исповедио (Лука, 23., 42.—43.) зар да не ће хтети помиловати и грехе оиростити свештенику, који је читав век сво.ј у служби Богу нровео; и који и ако је у служби тој грешио — али се у последњем смртном часу за грехе своје срдачно покајао, и Господа свога топло за опроштај умолио? Остале називе пуштам без прим^дбе; а иоследњег назива и дотаћи се само, био би — грех. Но осим горњих израза, и ираведних назива строго хришћанско владање и понашање наших назарена доказује још и то, што је иред њима „грешан човек" сваки онај, који не верује онако, као они, па ма тај човек веру своју поткрепљивао и доказивао темељитим разлозима и доказима самога св. писма („Један разговор са назаренима" стр. 24.) (Наставиће се.)

Значај црквеног обреда у питању о еједињењу цркава. (Свршетак) При таковом одношају православне источне цркве према обредним разликама, које постоје у њеној средини, природно је очекивати, да ће оиа раширити тај одиошај и на обредне особине неправославних цркава, које су оделЈене од ње, у случају, кад би се ове сјединиле с њоме. У њихову корист она не може попустити ни једном јотом у своме догматичком учењу, које она од старине неприкосновено чува; али у искреиој жељи да нривије маслини од ње одсечене граие, она се мора снисходљиво односити нрема љиховим обредним разликама, уколико ове нису скоичане с њиховим догматичким заблудама. Што се тиче, специјално, обреда римске цркве, највеће од свих отиалих од јединства с источно-католичком црквом, такав одношај је тим више законит и уместан, што су се многи образовали још до раздељеља цркава. Такове су особине римске цркве оне, које се тичу ностова преко седмице, поста четрдесетнице, дозволе брака за све штенослужитеље, ноновних бракова за световњаке, хљеба за евхаристију,, лица, која имају право свршавати мвропомазање и т. д. И ако су те особине уведене у римској цркви без значајних узрока, и ако устунају православним обредима и по правилности, и по старини, али не садрже ништа јеретичког, противног божансгвеном откривењу, те их стога може трнити православна црква, као што их је трпила стара црква. Истим се карактером одликују и касније обредне новотарије римске цркве, н. пр. употреба свирке нри богослужењу и т. д. Разуме се. да иајозбиљнији значај имају оссбипе римске цркве у свршавању литургије, које леже у основи читавог богослужења. Римска се литургија знатно удаљила од старо-апостолског чина литургије. Она је изгубила свој исконски карактер тајне оићења земаљске цркве с небесном и сачувала је само значај жртве, која чисти за живе и умрле; верни су удаљени од суделовања у евхаристији, одбачене су многе евхаристичне молитве, речи уста-