Српски сион

Б р. И-

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 169

обпчајима јудејскима и суботом почивати, него морају у тај дан радити; недјељу пак морају особито штовати ..." — Па нека нам назарени покажу старију и од наведене веродостојнију одредбу — ми ћемо се истој нокорити и исту држати. Дрква, односно зграда црквена, има вазда „згодних" назива код наших „верних". Не ћемо подсећатп назарене на то, да су и њихови домови молитвени сазидани од „дигаља и камена"; не ћемо их уверавати ни о томе, да .ми у сво.јим дрквама нити славимо „Вала", нити служимо „антпхристу", није нужно, да их о томе уверавамо, јер је њима то познато још из оног времена, кад су се с нама заједно у тим истим дркзама — Богу молили. — Запитаћемо их само: зашто они наше домове молитвене не називају онако, како их ми сами називамо, и како се они у св. иисму називају? Та они бар „знају св. писмо на иамет", те ће знати зар и још боље од нас, да се дом молитвени у св. писму „црквом" назива: „И уђе Исус у цркву Божју и изгна све, који продаваху и куповаху по цркви." (Мат. 21., 12,) Све да допустимо, да наше богомоље нису достојне оног имена, којим се богомоље у св. писму оназивају, — ипак назаренп не би ни смели, а ни требали називати наше богомоље разним погрдннм именима, него би их морали називати онако, како их и ми сами називамо. У св. писму нов. завета јеврејске богомоље називају се онако како су их сами Јевреји називали: „синагогама, зборницама," а никако „иоповским", односно „левитским сувачама и воденицама", поред свега тога, гато су и јеврејске „зборнице и синагоге" јеврејском свештенству — по одредби Мојсијевој — користи доносиле. Шта више, св. аиостол Павле дошавши у Атину, међу народ незнабожачки, и видевши онде многе богомоље, односно олтаре, подигнуте у с.лаву разних лажних богова, закључује^дагсу „људи Атињани врло нобожни", кад имају толике „светиње", па и — олтар „Богу непознатоме''' (Дела, 17., 22. — 23.) Дакле: св. ап. Павлу су Атињани — и ако незнабошци — људи „врло нобожни", јер имају млоге богомоље, олтаре; а ми нашим назаренима „нобожни" нисмо, нити бити можемо, и ако имамо толике богомоље, у којима славимо баш тога — „Бога непознатога"! Ап. >

Павлу су незнабожачке богомоље њихови олтари „светиње" за то, што их они сами тако називају, такима сматрају, и као такове поштују; а нагаим „вернима" су нагае г цркве" — које и ми за „светиње" сматрамо и као такове погатујемо — „ноновске суваче и воденице"! Ни нанге свештенике нису назарени оставили без лепих имена, „згодних" израза. Доста је, да назарен види „широку хаљину", па да повиче, или бар иомисли: „књижевник, фарисеј, грегани најамник, ђавоља труба, слуга ђевољи, жрец Балов". Да, не пита се ту за дело, доста је и одело, па да се неко позна, које и какав је. Код назарена је зар могуће и по оделу познати — човека?: Можно, јер се они држе зар оне „Одело чини човека". Истина да, је Христос осудио, па и укорео „књижевнике и фарисеје;" али их није осудио ни због „ширења амајлија, и грађења великих скута на хаљинама својима," па ни због „тражења зачела на гозбама и ирвих мјеста по зборницама", па баш ни због жеље њихове „да им се клања по улидама и да их људи зову: рави! рави!" (Мат., 23, 5—7.) него их је осудио и укорео због притворства, и лажних дела њихових, која је Он —- као срцезналад — познавао, и која се у тој истој глави Матејева јеванђеља ређају. Па могу ли и назарени загледати у срце и дугау нагаег свегатенства, те отуда видети и дознати, јесу ли нагаи свегатеници збиља заслужили онога имена, које нам они дају ? Рећи /ће се: дела говоре. — Лепо! Но јога ни тада нагаи свегатеници нису на одмет, нити му иослуганост одрицати ваља. И ако је врло добро знао, ко су и какви су „књижевници и фарисеји" ииак Христос не рече „К народу" — не слугаајте их! на против зановедио му је: „Све дакле што вам реку да држите, држите и творите; али што они чине, не чините; јер говорз, а не чине". (Ст. 3.) Христос дакле разликује дела „књижевника и фарисеја", која су рђава, и због којих ће они „бити осуђени" (ст. 14.) од науке њихове, која је била добра и спасоносна. Па могу ли назаренп осудити нагае свегатенство са криве, лажне и богомрске науке? А за дела своја — одговараће свегатеници сами. Рећи ће се: свегатеници својим рђавим делима више саблажњавају, него што својом ' добром науком сазидавају и на стазу живота