Српски сион

Врој 12.

„СРПСКИ сион. а

С тр . 183.

на ругоба, ће нам приказати с једне стране: заиугитеиост верског и религијозног моралпог васпитања; нерад оних, у чијим је рукама занарложена душевна њива тих јадника, и несавесиосш оних, који су им требали и дужии били озарити .душу, отворити умне очи, оплеменити срце, разбистриги мисли, охрабрити и оснажити осећај, веру утврдити, паду окрепити, љубав загрејати, идеале народне омилити светиње народне светињама душа њихових учинити. Страшна је то пустош и запарложеност душевна ! Ту ругобу д^шевног стања тих вероломника и издајника треба анализовати, на њој дијагнозу душевне им болести снровести, и онда ће нам брзо пући пред очима, да назаренство није само иитање леба и тела као што би хтео да га и нама представи својом политичко-економском студијом нисаи „Паметног (!) назаренства", него да је то и еминентно питање душе и душевпог стања. Бићемо, онда, брзо на чисто с тиме, да претња са назаренством и унијом, те прелази у њихов табор, иису последица само огорчености на свештеника и његове кривице, него да је то неминовни плод с једне стране нерада нашег, а с друге стра не оног семења, што га на душевиу њиву нашег народа немилице бацају, већ неколико деценија, иером, живом речи и својим делима, осим других, баш и они, којима је у своје доба предњачио у томе баш и сам мало час поменути нисац. Узроци, дакле, горе поменугим појавама јесу с једне стране: у душевпој запарложености, а с друге стране у душевној растрованости оних, који нам те појаве нриказују, Цркви и Српству јада задају. А виновнпци те запарложености и растрованости, који су ? Све зар да их иобројимо V То ће учинити историја наша. За еаму ствар је довољно, да их и данас зпаду они, који то треба да зпаду, а који пашој иевољи и помоћи могу. За саму ствар је довољно да се запитамо само: колико је за последњих 50 година рађено код нас у правцу релијозно-наравственог, верског и нрквеног васпитања нашег на рода; колико се брииуло за набаву радепика, давало средстава и уиотребљено на-

чина у раду тога правца? Довољно је да се на овом месту запитамо само: јесу ли нрква, школа и књижевност средствима, која су им на расположењу стајала, и радом каквог су га развијали, — јесу ли могли на свима странама својим одбијати, или бар слабити убитачне угецаје по то васпитање, и борити се са утепајима, који су у народ наш долазили, а од 30 година овамо подекад бујицом продирали, са струје материјалистичког, отвореио или замотано атеистичког „духа времена"? Одговор на ова питања, разјасниће нам једну 1рупу узрока данашњим појавама у народу нашем одметања од вере и цркве, и грубог материјализма, ко.јем није ништа свето, а лако је и најцрњу бруку и најгаднији иитковлук починити; одговор тај осветли ће нам групу узрока, коју нам приказује душевна запарложеност на многим странама нашег народа. Одговор на ова питања прстом ће нам пОказати и кривце те запарложености. А заиитајмо се даље: јесу ли убитачни утецаји „духа времепа" долазили у наш народ само са опште му струје, са које је цело друштво запљускавано? Не. Рођени синови његови навели су и довели бујицу материјалистичких и атеистичких теорија у народ наш, порушивши вековну уставу, која је све дотле штитила народ против свега и свачега, пгго би његову оданост и љубав вери, цркви, народним идеалима и његовом идеачизму вреда нанети могло. Са цркве и вере цинички су скидали нимбус вечне истине и светиње; са представништва верског и црквеног немилице и душмански су кидали значај авторитета. поштовање и поверење народно. Цркву и веру извргавали су, а свештенство и целу Јерархију излагали руглу и мржњи, и увлачили их у вртлог политичко-страначких страсти. Вредност једног бунара, позорнице и магазина истицали. су пред исмевањем Божјих храмова и прадедовских цркава и задужбина; аршин њиве своје пред целу Отаџбину, лични иптерес нред народну мисао, а царство тела и земље прокламовали на негацији душе и неба, Ето, то су радили многи рођени синови народа нашег, и пером и живом речи и