Српски сион

С тр . 184.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

животом својим, па и са самих саборских седишта. Па од ових многих и они, који су као „вође" народне позвани и дужии били, да руку под руку са својом Црквом и Јерархијом пораде на православно-црквеном васпитању свога народа и на подизан/у његова идеализма, јер дужни знати, да само тако васнитан и идеализмом напојеи народ наш може Срнству сачувап и ко ристан бити. Но не само да то радили нису, не само да су радили у противном правцу, него су инаугурисаном сграсном борбом против Јерархије пречили и ову. да у неирешаној трзавици ше борбе, са својим 2>о$еним народом, не узмогну мредати се раду и тослу, који уе цркви и народу тако нуждан, а на штету цркве и народа ве&ином мроиуштен до данас остајао, баш ради те страсне, страначке, братуубилачке борбе. Ето, дакле, и друге групе узрока, којих је илод душевна растрованост на многим странама нашега народа, која је спремала појаве о којима је реч. Ни једно слово не написасмо овде, да чинимо коме год рекриминације или кога да судимо. Хтели смо само, да укажемо на основне и ираве узроке горе поменутим жалосним појавама одметања од вере, цркве и Српства и лутања многих наших јадника по назаренству и иретњи њихових еа унијом. А није иам ни на уму било, да узимамо ма којег кривца овим појавама у одбрану, на ни оне свештенике, који су, било својом необразривошћу, било иначе чиме, дали повода и омогућили огорчење народа свога. За таке свештенике ми имамо само реч прекора и братског савета. а тај је: да увек имаду на уму своје звање, звој задатак и позив, цркву и Српство, — а тек онда себе; па да су кадри као војници Христови себе прегоревати, неправду трпити, увреде праштати и непријатеље љубити, а све рад Христа, рад цркве и Сриства, а и ради своје савести, душевног мира и спокојства. Показали смо извор нашег једног великог зла и невоље, и не можемо, нрема показаним узроцима, ни бити другог мишљења, него да смо дужни „сви скупа да прионемо, своје ногрешке увидимо, па отклонимо

овај унутарњи узрок, оно зло међу нама самима, ради којег се болест појавила да се одмећемо од наше свете прађедовске вере. 1 ' И кад отклонимо овај уиутарњи узрок, отклонићемо и последицу његову. „Спољне најезде душеловаца, који за паре душе купују" или их претњом и силом хоће да отимају, не бојмо се оида. Еарод који је свестан своје вере, иознат и васпитан у црквеном свом учењу; који у својој цркви душу своју може да задовољи; а уз то народ, чија је народност тако преткана, са његовом вером и црквом, а будућност му тако условљена њима, као што је народу српском, тај. се спољне најезде не треба да боји. Најјачу и најдуготрајнију најезду он савлађује. И зато : прионимо, сви нозвани на то, око верског и црквеног и моралног васиитања свога народа, око задовољавања душе његове у џркви и његових верских душевних иотреба. Излагати, чиме и како се то чини и постизава, није задатак овога чланка. Али већ сад можемо нагласити, да се тај рад не састоји у непрестаном спомињању светог Православља и светосавске цркве, него у упознавању народа са науком његове цркве и взре, њиховим благом, њиховим вечним и божанским истинама. Ту науку и њезине истине ваља унети у душу народа, срцу му омилити и с њиме их сродити, а онда нружити прилике народу, да у животу и раду, и својих учитеља и целе цркве те истине види сјати и остваривати. Тако наша црква може сама собом отклањати поменути унутарњи узрок ностојећем злу одметања од ње и Православља. А како ће јој у томе помоћи њена деца „сви скуна"? У томе као да није са собом на чисто загребачки лист „Србобран" чије смо речи мало час навели. А да није сведоче завршне речи његова уводиог чланка у 29. броју, које не само да то сведоче, него доказују, да се и он још није ослободио опог начина писања, који му и крај иначе добре намере оставља утисак противан тој намери, а да, и против воље своје, стоји ипак у слјж 6 и оне убитачне агитације, која је немилице тровала душу нашег народа, и систематски у њему убијала — уз поштовање и поверење у Јерархију — љу-