Српски сион

С тр . 188.

„СРПСКИ

Бр. 12.

питању све до сад заузимао сасвим иротивно стаииште, и што он не нађе за вредно ни дигло један разлог навести за ту интересантну метаморфозу своје автономне индивидуалности. Изјава, да ће практичан живот ноказати шта је боље — не доказује ништа њему у прилог, него баш напротив: она бије одлучно г. писца, који свесно и хотице затвара умне очи своје испред наука, што нам га искуство од преко 20 година баш у том питању несумњиво пружа. А држимо да је експериментисања у автономном организму у нас било већ и сувише. Само ко хоће да се чини невешт стеченог искуства може очекивати, да би радикализам у автономном нам животу могао бољим плодом уродити него што пониче из досадашњег слободоумља. Народнодрквена автономија и радикализам! Само би нам још тај покушај требао! Уверени смо, да у том случају ускоро не бисмо шта имали бољим да замењујемо, све кад би то замењивање тако лако ишло, како г. иисац сад истиче, ма да прилике и ту иротпвно доказују. Потписујемо што г. писац речо о нотреби спреме у будућих посланика, јер без тога нема потпуна уснеха на сабору, који не треба да буде прост — Аћв^ттип&барага!;, где неколико људи зборе и творе, а остали — само гласају на памет. Али се разилазимо са г. писцем у погледу начина и пута, како ту снрему будући посланици да набаве. Ми смо уверења, да ко те спреме нема, односно ко њу себи проучавањем постојећих автономних институција, и даље упознавањем прилика и потреба у цркви, школи, фундацијама и народу и држави уопште није набавио — да таквом никакви зборови и договори не могу стварно помоћи, јер и овде се уочи Божића прасе не угоји. Послаништво саборско није ж не треба да буде средство за параду и задовољавање сујети и другим слабостима или чак спекуладијама, него је то бреме-пуно теретно и одговорно, које би само свестрано снремним и дораслим људима и опробаним родољубима требало понудити и предати. Признајемо важност општег збора родољуба, који су дорасли за расправу питања о сређивању односа на терену нар. цркв. нам автономије. Али се разилазимо са г. писцем у времену за састанак таквог збора за договор. По нашем уверењу, такав је збор требао да буде раније, још пре познатог збора код

садашњег председника угарског министарства. Кад то тада није учињено — иозвани на онај збор световни суделовачи могли су искати одгоду збора, док се претходно између себе и са Јерархијом не посаветују, — нема стварна разлога, да се збор тај сазове „чим се сазив сабора позитивно утврди." Такав би збор могао само отежати изборну акцију и иначе бити више од сметње него од користи. Јер узмимо да тај збор успостави споразум: ко јамчи да ће дотичнн о изборима бити изабрани те да ће у сабору моћи порадити да се ос/гвари што збор докона ? За то о таквом збору и договору, где би се поднели и нредлози саборског одбора о нашој автономној организадији, може бити гокора тек после спроведених избора, јер истом тада бићи гаранције да ће на таквом збору узајамним компромисом успостављени споразум и на сабору моћи бити остварен. На том збору, по успостави споразума, могло би бити говора и о томе, шта сабор да ради и какав у томе да буде тос1и8 ргосес!еп<11. Само успешан резултат овакве конференције могао би значити и успешан резултат рада саборског. Тежиште ситуације је по свему у избори-" ма. Како народ ту буде поступао, тако ће му и бити. Пошље ли он у сабор људе озбиљне, искуством сталожене и прекаљене, уз то и цоврх свега темељне знанце наше нар. цркв. автономије, народа и његових потреба уопште, — онда се може и за автономију и за се добру надати. Ако тако не учини, биће и њему и автономији према томе. Не буде ли после саборских избора а пре састанка сабора поменуте конференције, то ово не значи и не мора значити, да, како г. писац тврди, неће бити ни-шта од рада, макар саборски одбор „најлепше и најсјајније предлоге спремио," јер кад би се то и тако збило, онда би тиме било доказано, да дотичне носланике не руководи ствар и корист цркве и народа, већ пркос и инат, и ми јако зебемо да би резултат отуда био по нас још куд и камо гори од ништа, јер не заборавимо да је нрејасна круна сабор за ову годину управо одредила, као коначнп нокушај, да сами своје нар. цркв. автономне односе средимо. Не буде ли тако, биће друкчије, а ми смо уверени — на горе. За то : сауеап! соши1е8 ! Б.