Српски сион

С тр , 222.

Б р . 14

најпозваније и најбоље енаге, узео подробно и темељно проучавати државоправни одношај, развитак и садаиЈње стање православне цркве, дуГ УЈУ ј°ј признање и с тога, што је, проучивши и уверивши се, да се то стање не може одржати, сам учинио предлог круни, да се св« то темељно ионрави, дугују јој најпосле признање и с тога, што је баш услед највише милости и одлуке синуо прошле године зрак наде. да ће се автономија православне цркве довестл већ у обим закона од 1897. године у недра закона прпвести. Но пошто нити ова и. кућа, нити православна црква нису још никако обавештени о сгановишту, које влада у тој ствари заузима, пошто г. министар-председник није иристао на предлог митрополита-патријарха, да, се сабор 1897. годипе између Ускрса и Духова у редовио време ради обављања текућих послова и уређења автономије састане, и пошто није неразложна и она забринутосг, да ће се сазив оиет на неизвесно време одгодити и да ће се са иословима око организације онако исто противуставно поступати, као и пре, питам г. министра-председника: 1.) Чиме образложава свој иоступак, што није пристао на учињени му предлог ради сазпва сабора у редовно време? 2.) Намерава ли дати прилике, да се сабор састане у доба, које и ако од редовног времена одступа, ипак још у овој години и што скорије, ради уређења текућих послова потпуног уређења црквене самоуправе 3.) Је ли вољан ради уређења и остварења автономије, ставивши се на наређења IX. зак. чл. од 1868. г. ограничити се само на остварење оног делокруга, који извире из ирава врховног државног надзора? 4.) Је ли вољан закључке народно-црквеног сабора, који се имају ради устројства и уређења автономије на одобрење иоднети, подастрети највишој санкцији тако, како одговара начелима уставности и автономије? На ту интернелацију одговорио је кр. угарски министар-председник г. барон Ђанфи ово: Влади у опште није намера, да и даље подржава неодрживо стање у крилу српске цркве, које постоји већ 80 година, јер је увидела, да те ствари треба безусловно довести у ред. Но примећу.је, да се грађење автономије српске цркве у оном размеру, како се то учи-

нило у православној румунској цркви, не може дозволити ни из државних ни из политичких разлога. а и с тога гледишта, да о онаковој автономији, каква је дата протестантима, не може бити ни говора. У том погледу нису ни пређашње владе ништа пропустиле, јер с обзиром на наредбу од 1875. године желеле су не једаред, да доведу у ред ту ствар, и краљ је не једаред дозволио саборе, али се баш на тим саборима осујетило коначно устројство, чему је последица неумесна привременост, која и данас постоји. Г. посланик пита, чим образложавам то, што нисам нристао на пријаву за сазив народноцрквеног сабора у редовно време. Њ. Величанство је још 1896. у начелу решило, могу рећи дозволило, да се сабор сазове 1897., и ире сазива сабора 1897. нема у опште никаквих знатних тешкоћа, које би се односиле на сабор и његов рад. Просто су, п. кућо, блиски избори за хрватски земаљски сабор узрок, који је дао повода влади, да не предложи дозволу за одржање сабора у времену између Ускрса и Духова, као што то прописују уредбе. Мандат за хрватски сабор изабраних посланика до скора истиче, те ће се до скоро, могу рећи зацело у мају месецу, наредити избори' у Хрватској. Па сад, да ли држите за умесно да раздражење два избора, да утецаји двојаког киртешовања у исто доба овладају у једном крају? А како, као што знате, више од две трећине угарских Срба живи у Хрватској, мислим да је то довољан узрок за то, да се одступи од времена, установљеног у уредби, као што се то у осталом и други пут догађало, те да се одржање сабора изузетно одгоди до тог времена. Но то у опште не значи, као да влада не би хтела, да се народно-црквени сабор одржи ове године, не значи, да влада неће учинити предлог Њ. Величанству за дозволу сабора; нанротив, још ове године, можда још док траје лето, можда на крају лета, но свакако у тако доба, кад неће сметати пољски радови, учинићемо што треба, да се сабор састане и да може отпочети свој законом и уредбама едређени рад и надам се, а и желим, да га и доврши. Али, и. кућо, 3. и 4. питање г. посланика жели од мене већ неке начелне изјаве, на које је одговорити можда мало и тешко, јер он напослетку хоће да зна, ка-