Српски сион

С тр . 120.

„српски

СИОН."

Б р . 14.

нодавства јаснијег и разумљивијег израза нашла дословце у тексту закона, него што је то у IX. зак. чл. од 1868. г. Одкако нам је устав повраћен, једва да је донесен закон, који су топлије и искреније поздравили сви, без разлике странака, народности и вероисповести као тековину слободоумности, него штоје тај закон. То сведоче дневниди сабора од 1868. г., по којима је при стварању тога закона дел-.творно учествовао и велики син ове о.таџбине Фрања Деак, а пок. барон Јосиф Етвеш, министар просвете, је у свом уводном говору, ко.јпм је законску основу застунничкој кући приказао, у своје и владино име изјавио уверење, да жели автономију нравославне српске цркве усгројити на потпуној слободи вероисповести и на основима најшире самоуправе, јер је сматрао да то заиста одговара начелу слободне цркве у слободној држави. Из нашег законодавства уздижу се две основне мисли, нарочито из наређења тога закона ; прва је : непрекидно право државног надзора, које свагдашња влада уставним путем врши, а друга је : право самоуправе, омеђашено државним законима нашим, на темељу којег ирава се верни нравославне српске цркве самостално организују у својим црквеним културним и црквено-административним стварима, слободно могу располагати и својо закључке сами извршивати. Томе закону, п. кућо, иретходници владини, крај свега тога што сам напред рекао, ни до данас нису знали или нису хтели ваљаности стећи ни у једном ни у другом правцу. Извршили су само половину, или трећину тог закона. Док је с једне стране романској митрополији дана прилика, да устроји своју авгономију у најширем кругу, и она ту автономију заиста и ужива, дотле је с друге стране самоуправа православне српеке цркве, која извире из истог правног основа, одкако је IX зак. чл. од 1868. г. санкционисан и у живот ступио, бачена у ланце тако силног апсолутизма, да та црква није већ више у стању да одговара нити моралном позиву своје властите вероисповести, нити културним обвезама, које дугује домовини. Првих година иза санкционисаног закона, н. кућо, конгреси, који су сазвани били тога ради, да тај закон у живот приведу, поставили су већином привремене и због те привремене суштине већином неиотпуне уредбе. Сврха и

нада им је била, да у нрвом реду установе тако звано еаборско устројство, у којем су хтели изразити и оцртати основна начела за јединствено и потпуно устројство автономи.је, но у том погледу се владе год. 1870. и 1871. нису могле да погоде. Та саборска уредба, п кућо, зготовљена је 1874. год , а поднесена је највишој санкцији 1875. год., но влада .ју је без преслушања црквеног заступства, дакле против устава одобрила са, клаузулом, да се свака ствар без разлике, дакле најобичнија пптања норетка п управе, ако бп у оквиру автономије постала предметом парнице, може путем призива подносити влади као највишем форуму. Тиме је, п. кућо, тадашња влада усгановила призив од нрава на силу, ставила је запт силе на црквени самоуправни живот, учинилаје немогућим коначно устројство, које је законом гарантовано и које су тадашњн сабори мислили да постигну, убила је живот и способност за рад у свима жилама самоуправног организма, али је оставила отворена врата насилној и противуставној ингеренцији владе, којом је временом одузела законом осигураној автономији најосновније предуслове. Ту је и тиме је, п. кућо, настала од стране владе збрка и криво тумачење појма, садржине и простирања права државног надзора према основним начелима и делокругу автономије, а тиме се у православној српској цркви одомаћила практика, протизна IX. зак. чл. од 1868. г., позивајући се на „јига шајев^аеИса", утемељена на апсолутистичким, већином застарелим наредбама из ирошлог столећа, ирактика, која се сасвим противи не само преднаведеном закону него и најосновнијим начелима автономије. Ту је и тиме је настао кад негативно кад активно утецај владине силе на автономију православне српске цркве, одакле је после настуиило наименовање патријарха Анђелића, постављање администратора митрополије и енархија, мериторно решавање услед призива у појединим конкретним предметима, отуђење црквених добара без преслушања народно-црквеног заступства, сабора, једном речи наступила је нрактика такве ингеренције од сгране владине силе, која је сасвим непозната не само у равноправној романској цркви и у протестантским црквама наше домовине, које ужива.ју право