Српски сион

Б р . 16

Овогодишњи гшдухвати око унијачења Пргомељаца засновани су и покренути већ поодавна, али у највећој тишини. Но данас је та практика видљива, а садржана је у овоме: Злодуси, који не ће да имаду појма ии срца према љубави хришћапској, ни према трпељивости братској, а још мање ирема иоштивању туђих светиња, нађоше неколицину несретника, који су за велика обећања и сићушиу награду готови изнети и своју душу на пазар. Таких је, на жалост свуда, — дакле које чудо, ако их је и у Пргомељима. Така, дакле, четворица-петорица Пргомељаца истакоше се као вице апостоли унијаћења, обмањујући и заслепљујући своју браћу и сасељане оваким лажима: Бискуп Крижевачки је кумче Његова Величанства (нечувена дрскост!) Као такав он ће поунијаченим Пргомељцима исходити велике олакшице. Отвориће им шуме, да но њима агују. Саградиће им школу, ослободивши их сваког школског намета. Парохијала не ће ни новчића илаћати. Исходиће им издашне потпоре и т. д. Овакав мамац за Пргомељчане био је у толико снажнији, што им је летос село од туче грозно нострадало, те многи остадоше готово без игде ичега. Горња обмањивања су нам позната отуда, што се тиме хвастаху сами заведени људи. Но шта им је још осим тога од правих зачетника овог иокрета обећевано, не ће још да искажу; али сигурно, да ни то не ће остати дуго у тајности. Последица оваког недостојног прозелитског бургијања беше та, ,аа је у недељу 21. марта о. г. отишло у Крижевце 59 заведених особа, од којих беху после мисе у римо католичкој цркви од унијатског жупника одрасли исиовеђени и причешћени. Присутни приноведају, да је том нриликом дотични унијатски жупник у својој придици најнедостојнијим изразима хулио и нанадао на наше свето Православље. После ове церемоније почастише унијатс.ки мирољунци новонечене своје вернике са — парчетом сланине и комадићем хлеба уз чашицу џаварике, ваљда у прославу великог часног носта. Сада је унијатски каптол држао, да је тиме извршен законити акт прелаза тих људи. Зато се, па неколико дана после тога обрати жупнп унијатски уред у Крижевцима срп. правосл. парохиј. звању у Беловару с молбом, да му се пошаље пзвадак из матице свију оних Пргомељчана, који „иступише из заједннице грчко-исто-

чне цркве." Ово је потраживање поиовљено, када је у Крижевцима исповеђено и нричешћено још око 20 Пргомељчана. Али Крижевачки унијатски кантол, није застао на томе. У том чудном уверењу, да су ови људи већ свршени унијати, буде изаслан један унијатски жупник у Пргомеље, да нађе и погоди згодну кућу у селу за служење унијатске мисе. Кућа је, додуше, нађена и погођена; али власник њезин, обавештен о незакопитој овој насртљивости на Православље, одустане од погодбе, услед чега упијатски жупник не могаше у целом селу наћи друге куће. Назови унијати су листом гола сиротиња, који једва да имају и за себе парче крова. а многи су бескућници. Остали не ће о томе ни пта ни да чују. Други пут је покушано, да се у Пргомелшма служи унијатска миса сада о Цветима. У оскудици куће, подигоше у селу сеницу. Али унијатеке мисе инак не беше у Пргомељима нити о Благовестима, нити о Цветима. А зашто? — Бчдеће се касније. Но шта је услед свега тога чињено од стране срп. нравославног парохиј. звања у Беловару, па да се сузбије ово необуздано насртање на наше Православље? Чим је еазнало исто звање за ову немилу иојаву, ирота, г. Штековић, као иарох Беловарски, изађе одмах на лице места, заведене искупи око с.ебе, стаде их испитивати за узрок томе неиромишљеном кораку, те је покушавао, да покрет у самом зачетку угуши. Обавештен ту о неким злоунотребама, које се чине људима у шуми, те испитав подробно о невољи, која их је летошњом тучом постигла, позове скупљене, нека из села међу собом одаберу око 50 угледнијих газда, који нека у заказани дан дођу у Беловар. Он ће их иредвести пресв. г. великом жуиану Беловарско-Крижевачком и замолити га, да евентуалне злоупотребе по шумама наложи одстранити, а осим тога, да својим моћцим упливом исходи Иргомељцима код вис. владе бескаматни зајам ради исхране пострадалих људи. Тако је и било. Изасланство под водством г. Штековића буде дне 1. апр. п. р иримљено од нресв. г. великог жупана, који је изволео врло љубазно обећати, е ће иорадити на томе, да се њихова оправдана молба уважи. Али у исти мах је уместно изобличио и све оне, који су ради неке личне користи наумили да мењају своју веру. Овај успех изасланства није био по ћуди