Српски сион

В р. 1 6

„СЧРПС КИ СИОН."

Ор. 159.

поласку Учитељевом к Оцу, али њихово незнање ннсу признали. Тома хоће да је на чисто. Симон ГГетар запита Мсуса: Господе, куда идеш? Са одговором нису ученици задово.љни, а Тома то изражава Он би радо с Њим умро, ишао бн с њим на место мучења. само кад би знао пут, и што тачније кад би био извешћен о оном што ће доћи. Петар ће да удара ноасем, и да брани Господа; а Тома хоће с њим да умре. Па ипак је Тома тврдоглав! Вар није Исус већ јаеније говорио о Његовом одласку, зар ученици збпл.а ништа не знадоше за пут? 3.) Што је Тома иредсказао, збило се. Исус је умро. Па ипак се све друкчије догодило, него што су ученици представљали. Они нису с њим помрли, одмакли су и више но икад била им је емрт Исусова неразумљива. Оиет је од свију Тома, тај цеиидлак и меланхоличар, који се са свим одаје свом болу, те се у тужним мислима повлачи у самоћу. Оног вечера, кад су се ученици скупили. њега нема. То зацело није било случајно. Поеао га није могао тако касно у вече задржати, а још мање оног дана, кад су ученици услед вести Маријине били тако узбуђени и радознали, те су хтели међусобно да се поразговоре. У његовој тужној самоћи појаве му се на једном ученици са тврдњом, да су видели Господа. Он не може или не ће да верује. 1Та зар му можемо да замеримо што испрва сумња? Зар нису могле жеље изродити мисао ? Баш он, који је тако цепидлачио, прегледао је најлакше ванредни значај те чињенице. Он не ће о том ништа да зна, он не ће своју веру да иотчини историчкој вести ученика. То је квасац његовог одвратног понашања, а то начело не може бити у опреци са црквом; јер проста авторитативност туђег убеђења није меродавна по наш одношај спрам Бога. Хришћанин мора бити сам уверен, те и сам бити одговоран за своје веровање. Јован. еванђ. гл. 4, 42. Јер сами чусмо и познасмо, да је овај заиста сиас свету, Христос. Они нису веровали жени. Ипак Тома не чини право, јер еувише сумња. Измењено биће ученика, њихова радост и поузданост, која је стресла са њих сваку жалост и страх, морало му је још више сведочити но речи њихове, да се нешто необично догодило. Његово је држање морало болети ученике. Он се узвисује иад свима: Сви се ви можете обманути, и само сам ја, који то може потврдити и расудити! Његова сумња нрелази у упорство. Ма-

рија је казала, да је Господ забранио, да га ко додирне, па је то без сумње и Тома знао, па ипак ставља за увет своје вере баш дотакнуће Исусова тела. Куда би и водило то, кад би сваки Хришћанин за услов свог веровања захтевао увек нешто особено. Томи је баш и требало да. буде внше унутрања извесност но спољашње дотакнуће. — Па ипак не смемо Томине речи такб строго тумачити као што оне гласе. То можемо знати већ по томе, што се он већ из своје усамљености отргнуо, и што се после 8 дана већ нашао у кругу ученика. Види се и на ученицима да су свога друга добро познавали, и да се нису осећали увређени рад њбгових речи. Они налазе да је са свим у реду, што је и Тома међ њима Тад се појави Госиод и њему, па да би га застидио, испупи до словце његово унорно захтевање. То јако дирне Тому и скрха његово упорство. Сагнут пада на колена, и исповеда пун радости г. весеља на љубави Учитељској: „Госиод мој и Бог мој!" — Тома, иеверни, стаде поврх свију ученика. Он је био ирви, који се васкрснутом спаситељу тако исиоведио. Радивој Поповиб.

Д 0 п и си. Из Беловара. (Пргомељска унија.) Овогодишн.ој Пргомељској унији посветисте — осим једне белешке — и уводни чланак у цењеном „Срп. Сиону". А било је о томе говора и у другим листовима, н1то знаги, да се с правом придаје овој немилој нојави велика важност Зато ћете ми без сумње дозволити, да вам оиишем овај догађај верно н истинито, без „лицезренија" лево на десн Ј. А ако чије име мора бити споменуто, то је само зато, што Сам догађај собом доноси. Сазнав право Фактпчно стање, даје нам се могућност, да много успешније можемо радити око лечења оваких зараза. Код нас је, на жалост у изобиљу новинарских извештача, који у оваким и осталим приликама са особитим анетитом измишљају и увеличавају кривице, бацајући их после на поједине, често и недужне особе. А тиме се ствар само замршује и истина замућује. Тако сз ночини много штете, а никоме се не користи ван можда извесним рачунџијама, Колико- би у нашем народу било мање зла, немира. страсти и освсте, када би наши листови били опрезнији према таквим својим „поузданим" извештачима.