Српски сион

бр. 17.

Отр. 273.

извуче а нас да сургунише. Само што и ту — не решавају речи. Тек г. г Јз. В—у, који хоће да важи за реална нолитика, њему тек није потребно доказивати да рад иа иолитпчком нољу одјекује у последицама и иа автономиом. То није никаква новина, јер у томе увиђењу је и врело оног савета, што га је још г. 1790. на знаменитом сабору темишварском неумрлн Сава Текелија дао народу срнском: да у иолитици не тера ветар каном! Тек г. Т). В—у ннје иотребно опширно доказивати, да је и садашљи положај наше н. ц. автономије претежно нроузрокован ногрешкама иа иољу нолитичком, и носледицама тих погрешака, по којима је екстремна струја за неусиехе у политици хтела тражитп отшгете на нољу автономном! Тек г. Т>. В—у није нужде разлагати, да је у оних горе банЈ због неразбора наших екстремпих политичара ускрсла бојазан о којој се и из речи мин. БанФија уверисмо да још постоји, да би под уте цајем иоследица тог екстремиог рада из весних иаших политичара и наша н. ц автономија могла доћи у опасност, да поиостаие макар тек посредно средство за аспирације, које на иољу политичком ппсу ј имале никаква изгледа, услед чега и по текоше оне мере државпе власти, по ко јима је наша н. ц. авгономија у својпм кардиналним нравима управо конфиекована! Ко то хоће да измени, мора ире свега уклонити узроке разним корективама, мора бити и за измену оног политичког правца, који нас је и у автономији дотерао већ сасвим до дувара. Не иомаже ту нозивање на теорију о слободној цркви у слободвој држави, и да автономија и политика не мају никакве везе, јер Факта су и ту јача од речи, а реалан нолитик с њима мора рачунати. Тиме смо доснели на земљиште, са ког може да се оствари комиромис између пас и државне власти у нослу усиешна сређивања наше н. ц. автоиомије. Сменимо л' екстремпи нравац у политицп иравцем реалним, отпашће п узроцп садашњем сгању У н. ц. автономији, и ми ћемо ту ступити и пре и лакше у посед данас конФискованих права својих. Зар је наивно претноставити,

да има нута н иачина да се и сређивањем унутрашњих односа у н. ц. автономп}и на солидпој основп, спречи ексилоатисање те автономије по демагогији? Зар је наивно увсрење, да у автоиомној унутрашњој организацијн несме превлађивати начело ансолутпа суверенитета поводљиве и у с ему непрорачунљиве масе? Зар за то што радикализам тој маси начелно п пепосредно гове, док јој други са јјичиих и партајскопартизанских мотпва иосредно новлађују, а трећи се свему невешти чине — зар с тога да иустимо да за све то автономија главом илатп ? Зар је неродол.убиво, или баш на иротив: зар нпје дужност свију родоЈвуба, да и номенутим сређчвањем ав тоиомије на солидној основи, пруже и власги државној гарапцију за ред и рад на нољу н. ц. автономије у општу и нашу носебну корпст? И ту ми такођер налазимо базис за здрав компромис, а до сабора ће бити, да према ситуацпји евентуално п гу мпсао, у колпко иде у СФеру н. ц. автономије, разради и среди. Сад о томе у јавности на широко и на дугачко расплетати, било бп посве нецелисходно, баш зарад ствари, која је но средп. Ма да је г. Т> В. нас добро разумео, онет му то ннје смегало, да као старији и искуснији на оба ока зажмури, иа да оно што мп рекосмо о другом политичком ограпку ии.родна живота иренесе самовољно на спољашњи огранак п. ц. автономије, па да онда но Фишкалски на нас се испречи: ,Оп (т. ј. ми) мисли, да конзервативац у унутрашњем устројству аутономнје, не сме заступати законито становиште иотнуне ав тономне иезависности ирема држави, и да ље: „Он мисли, ко је кснзервативац упутри, тај мора попуштатп и влади". Ми позивамо г. Т> В—а да оставн на страну своЈе мисли о томе што ми тобоже мислимо, па да паведе и докаже пашим изјавама, тде смо ми рекли, што он уноси у наше мисли без и/саква стварна разлога. Ми њега нисмо аностроФирали због његова такозвана радикализма*) у одпосу н. ц. ав*) Гледе тог радикализма хоћемо да наглаеимо, да ми знамо за заетуиаље законитог станишта наше н. ц. автономије према државној власти, остало је све празна игра с речм-а, коју г. Ђ. В. од неког времена радо прак-