Српски сион

Стр. 274

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 17.

тономије према државној власти, него због тога, што је њему као конзервативцу и реалну политику по сопственој му исповеди све једно, хоће л' унутрашња организација те нагае н. ц. автономије бити конзервативна или радикална. Ту лежи! Ту је врело нагаем чуђењу и прекору по држа њу г. Г Б В—а у тој ствари. И ту нас г. Ђ. В није разуверио, јер нас није могао побпти, јер га ми у два пута његовим соп ственим изјавама побисмо. Показасмо тим путем јасно, да је г. Ђ В. у својем II. чланку са радикаиних установа устукнуо за установе у радикалнијем смислу. А сад у овом III. чланку чини се невешт сваког радикализма, те истиче једино свој конзерватмзам, чиме је п оно претходно писање и себе, што би он рекао — најрадикалније дезавуисао. Колико су у осталом горње премисе г. Ђ. В — а основане, доказује најбоље онај наш одговор на гри кардинална питања његова, који одговор он у истом чланку наводи. Само што је ту, без сумње случајно. а не да се читаоци Н. Доба не досете, заборавио сноменути да је то наш одговор, него уместо нас, које иначе у његовом Фишкалском маневрисању ио својим мислима свуда исгиче, спомиње С. Сион! Оним иашим очитовањем сатрте су горње премисе г. Ђ В — а у млево, и да је он и код оног јединог верпог цитата нас сноменуо, а не С Сион, гато баш за то унада уочи, уверили би се и читаоци Н. Доба, да такав постуиак одиста није наивност. Шта је, нек се унитају у писца Н. Доба. Овде хоћемо г. Ђ. В—у да напоменемо ово Да он у ирвом свом чланку није јасно очитовао. да као конзервативац нема иишта иротив тога, да унутрашња организација нашв н. ц. автономије буде радшсална, пего да је онда, као што сада чини, уместо оног признања очитовао: „да се радпкали у грдној заблуди налазе мислећи и 1врдећи, да се наша православна црква осиива на начелу народне суверености и да су за нагау цркву добре и погодне оне институције које из тог начела проистичу" тикује, без икакве стварне потребе и користи, сем да је заоснована у докалним односима новосадска радикализма и обзирима отуда. П.

— ми не би добили повода да се чудимо његовој „неметаморфози" и да помињемо црвен барјак од зелене свиле. Тако би и он остао сачуваи да самог себе овом потоњом изјавом унатраг метаморфозира, и да у извлачењу из ћор сокака прибегава Фишкалским книФовима и Финтама, те да са таке цосве аруле основе избаци без икаква зазора не суморну Фразу него жалосну клевету: „Зависни људи могу тако говорити, јер су дужни и морају тако говорити, као што им се данас или сутра заповеда?" Мп бп овде г. Г Б. В-у могли отшалити оиом изреком, која карактеригае оне, који туђе уверење олако и охоло хоће да каљају. Но ми држимо да ће довољно бити ако овде нагласимо, да ми у томе разме тању не виднмо израз никаква јунаштва, нити чиста ничим неномућена осведочења, нити сталожене и прекаљеие старости и у овој стечена иста таква искуства, што све он сам себи приписује! Г. Ђ Ву биће доста, да смо ми у сво^е доба на најмеродавнијем месту, на догледу свију којих се тицало, дакле очи на очи, имали моралне снаге, да изнесемо сваком своје грехе, као гато смо и своје увек призна вали, те да смо бага због тога на истом месту о сумњичењу могли и смели рећи : „Не треба заборавити, да сумњичењу ирибегавају само они, који или нелгају разлога, или се боје псте изнети. Осумњичити мо жете све и свакога, али ко то чини, треба да зна, да је та работа знак одсуства мо рална интегритета и иредзнак реакције." Ово смо и сада тим пре власни рећи, што смо свуда г. Ђ. В а нобијали тачним цитатима из његових чланака, а нисмо ишли његовим трагом: да казујемо произвољно како он ово и оно мисли, и да те мисли тако удесимо, како би га с тих тенденцијозно скованих премиса ио својој вољи могли приказиват г и нападати. Ако је ишта и најмање суморно. онда је то такова одбрана. Томе може бити места, можда, у застуиању извесних клијената на судским расправама, али овде се тиме не ностизава никакав стварии успех — ни особно. Овакова тактика може се разумети, али се мора осудити, особито кад потиче