Српски сион

Б р . 33.

„СРПСКИ

Стр. 557.

тако рећи, десета реч каже: „и начини два херувима златна." „Не гради — и начини". Ову, као сунцу јасну разлику између идола и иконе само један видети и опазити не може, а то је —- слепац и то слепац прави, који збиља не види, или хотимични, који не ће да види. Но да би нам разлика између идола и иконе била још јаснија преврнимо у тој истој књизи Мојсијевој још који листак, пођимо са још неколико глава у напред, пређимо на главу 32. Ту се каже: „А народ видјевши да Мојсвје за дуго не слази с горе, скупи се народ пред Арона, и рекоше му; хајде, начини нам богове, који ће ики пред нама, јер томе Мојсију, који нас изведе из земље Мисирске, не знамо, шта би. А Арон им рече: поскидајте златне обоце што су у ушима жена ваших, синова ваших и кћери ваших, и донесите ми. И носкида сав народ златне обоце, што им бијаху у ушима, и ^донесоше Арону. А он узев из руку њихових, сали у калуп и начини теле саливено. И рекоше: ово су богови твоји, Израиљу, ко.ји те изведоше из земље Мисирске. А кад то виде Арон, начини олтар пред њим; и повика Арон и рече: сутра је нразник Господњи. И сутра дан уставши рано принесоше жртве иаљенице и жртве захвалне; и поседа народ, те једоше и иише; а после устадоше. да се играју." (ст. 1. —6.) Ово нам место јасније од сунца и јаче од грома казује, шта је идол; и сведочи истинитост речи молитве црквене, да је Бог забранио Мојсију правити слике и ликове „лажних богова, који у истини не постоје," али никако слике и ликове „којима се слави пресвето и великољепно име јединога истинога Бога." Од злата саливено теле беше слика и лик бога, који не постоји, који је лажан; или још боље, то теле беше само по себи — Бог, и народ јеврејски клаљао се њему као Богу самоме; — а два златна херувима, постављена на ковчегу завета беху слика и лик истинитих херувима, и клањање пред њима и поштовање, које се њима указало, односило се и тицало не тих. дрвених херувима, него оних истинитих херувима, који су они собом нредстављали, а којих .је слику и лик Бог Мојсију на гори показао. Да два златна херувима не беху тек нросто златно дрво, него да то беху слика истинитих

херувима и да представљаху поштовања достојну светињу, молитва црквена сводочи тиме, што указује на то, да су они — који ковчег завета те по томе на ковчегу два златна херувима, који беху битни саставни део ковчега, довољно не поштоваше — мучени и погубљени били, па по именце спомиње Озана. На да прочитамо повест ту. Вршити службу свештеничку у старом завету смедоше и могаше само Левити; .једна од свештеничких права, а и дужности Левитских беше и то, да при прелазу Израиљаца с једног места на друго, они сложе шатор, како би се преносити могао, а кад на место стигну, да га разапну. „А ко би други приступио, да се Погуби." (IV. Мој. 1. -51.) — Једном цар Давид хтеде пренети „ковчег Божји из Вале Јудине у град Давидов;" тога ради „скупи све људе изабране из Израиља" и оде по ковчег; сложе га и метну, „на нова кола" и повезу граду Давидовом. Оза или Озан (у српском: Уза) са браћом својом управљаше колима. „А кад дођоше до гумна Нахонова, Уза се маши за ковчег Божји и прихвати га, јер волови потегоше на страну. И Бог се разгњеви на Узу, и удари га Бог онде за ту непажњу, те умре онде код ковчега Божјега" (П. Сам. 6., 1.-7.) Кад би ковчег завета и односно два златна херувима, који на ковчегу беху, био тек просто дрво, а не нешто ваше, нека светиња; то Бог не би казнио Озана — Узу, — а само за то, што се ковчега дотакао. Да покаже и докаже разлику између идола и иконе, молитва се црквена дотиче и повести о ковчегу завета и идолу Дагону. Па да св. писмом разјаснимо и то место молитве црквене. Израиљци бише бој са Филистејима; у боју томе „ковчег Божји би отет." И Филистеји однеше ковчег у свој град Азат „унесоше га у дом Дагонов и наместише га до Дагона. А сутра дан, кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим; и они узеше Дагона и метнуше га опет на његово место. А кад сутра дан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим, а глава Дагону и обе руке одсечене бијаху на прагу; само труп од Дагона беше остао," још уз то отежа рука Господња Азоћанима и мораше их и удараше их шуљевима у Азоту и међама његовим.", Видећи све то, Азоћани и одно-