Српски сион

Стр . 558

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 33.

сно филистеји се договорише и повратише Израиљцима „ковчег Госиодњи' (види целу повест: I, Сам. гл 4., 5, и 6.) Ето доказа истинитости речи молитве црквене, да нешто „и ако дело руку човечјих"' може имати, на доиста и има на себи и у себи „знаке Божје величине и спомен превеликих и преславних чудесних дела Божд1х". И ако ковчег Господњи, баш као и идол Дагон беше дело руку људских, ипак међу њима беше разлика голема: у Дагону не беше силе никакове, а у ковчегу завета беше сила Божја, а само за то, што Бог, којега је Дагон представл.ао беше лажан, ни.је ни постојао, а ковчег завета беше светиња Бога истинога. (Наставиће се.)

Канонизација еветитеља I/ код римоких католика и откри^е св. мо$ију код православних. У базилици св. Петра у Ршу обављен је 15. (27.) маја о. г. обред канонивације двојице нових светитеља римско-католичке цркве. Свечаност је свршена с необичном помпом н ванредном црквеном славом. Са свију страна света дошло је неколико хиљада поклоника. Све мере беху предубете, да се одржи узоран ред. Многобројни полицијски чпнови расуше се но целом делу града, где се налазп Ватпкан. и у самом храму св. Петра. Сва пијаца пред базиликом беше ограђена читавом војском полиције. У храм су се пуштали само они, који су пмали улазнице. На путу у храм сусрете иапу Лава XIII. читава маса поклоника (око 40.000 људи), који га поздрављаху веселим усклицима, махањем марамама и шеширима. Храм беше нрекрасно украшен и осветљен са 18.000 свећа у кристалним канделабрпма У храму се стече впше од 400 кардинала, 300 архпенискона и епнскона, дипломатско тело, жноги представници вишега дрштва, а у том броју беше — особито много женских. Прва два дела церемоније обавно је сам папа. У канонизацији имаху учешћа како „конгрегација обреда", тако и адвокат ђавола, који се старао да докаже, да су светитељски кандидати недостојни за канонпзацију. Да се одбаце нриговори адвокатови, наводила су се чудеса, што их светитељи тп почпнише и износила се најтачнија извешћа о сваком делу светптеља, који су се имали канонизирати. Први између нових римско-католичких светитеља је — „Лотариншки апостол" Фурје; он је живео у

време Ришеље-а. Други светитељ је Захарија, родио се почетком XVI. столећа и познат је као оснивалац ордена Барнабита. Пошто је свршена церемонија канонизацпје светих, следила је свечана „миса", коју је Лав ХШ. по савету свога телесног лечника Ланонн-а уступпо кардиналу Орељу, да ју он сврши. Мисаје свршена око х / а 2 сата. На повратку у Ватпкан поздрављаше публика папу бурним усклицпма, на које је он одговарао благосиљањима. Таквих свечаних случајева канонпзације, забиљежених веродостојно уцрквеној историји, беше у Риму 144. Свакаје канонизација, како сада, тако и свагда коштала силне новце. Пана добија 100.000 франака, кардинал — префект обреда — 70.000 франака, аенстенти ирестола — 60 000 фран , удешавање н украшавање у храму св. Петра — 200.000 фр., осветлење храма — 50.000 фр. Трошак за сами процес канонизације изиоси до 200.000 фр., трошак за правлење икона каноннзирајућих се светитеља до 150.000 фран. и разнп други трошкови до 50.000 франака. Трошак имају понајвише да сносе она лица, која су заинтересована за канонизацију нових светитеља, већим делом зиатни сродници њихови. Кад је канонизиран Јулијан Фалкоњери, нримио је на себе тропгак канонизације потомак његов, кнез Фалкоњери. Но кад је после свију свечаности срачунао трошко ве, рече својој деци: „Децо мо.ја, будите макар анђели, — само немојте светци, јер произвађање за светце стоји страшно много." У вече на дан каноннзације нових римо-католпчких светитеља храм св. Петра беше богато осветљен. Ватиканске новине пуне су дугих чланака, који прослављају величпну и славу рпмског првосвештеника. Но при свем том не могу оне да без љутње не опомепу, да је он — „ватикански сужањ," и да ће то сужањсгво трајати све дотле, док „свети отац" не постане опет независним, световнпм господаром вечнога града.. . Врло је занимљиво, да сравнимо церемонију канонизације у римско-католичкој пркви са свечаношћу проглашења светаца по православном чину, које је обично спојено са дирљивим открићем моћпју, особито ако су то моћн светитељске (т. ј. умрлих архијереја). На неколико дана до открића моћију служи се нарастос за лица, која су у духовни сан посветпла дотичника, који се мисли за свеца прогласити, за цареве, у време којих је живео свети, и за њихове ночивше прејемнике и за родитеље светога. Ватим бива велико свеноћно бдење са парастосом, и другог дана — заунокојна литурђија и последњи