Српски сион

отр. 606.

„СРПСКИ сион. а

Б р . 36.

неуспех очигледниЈи, а ирепредностпрактичнија и безобзирнија. Тако бива и са људима јавних послова; а како са појединим тако и са колективним индивидуама, са целим груиама, са странкама. Имамо пред собом коалиране наше народне странке, односно њихове представнике на Петровданском Сабору. Њихов проглас бар чини гта нас утисак горе приказаног човека. Шта су те странке обећавале нред избор? И ако у своме прогласу пре избора не изнесоше пред народ свој ниКаквог позитивног програма и обећања за свој рад на Петровданском Сабору, него само негацију за тај Сабор спремљеног најважнијег законодавног предлога и масу демагошких Фраза и агитацијоних клевета и подметања, — ипак се у том прогласу налази бар нешто, што изгледа на обећање и наумљени задатак тих странака на томе Сабору. И ако онштом Фразом оденуто, ипак је казано у прогласу: да ће посланици народних странака „с одважиошћу стати у обрану наше народно-црквене автономије", и да ће се „упети, да само одрже оно мало автономије што је имамо, те да неће дати државној власти, да и то мало автономије потпуно покоси." Па, како су народне странке испуниле то обећање? Пустићемо их, да најпре оне саме кажу. У прогласу свом после Сабора еаопштавају оне бирачима, одноено народу, најкруинијим словима ове речи: „Извојевали смо велику моралну победу: одбили смо с успехом најсиловитији наиадај на независност и самосталност наше народно-црквене автономије." А обичним словима хвале се и овим: „Враћајући се онет међу бираче своје, у крило милога народа свога, доносимо му неосвојене и неоскврњене те светиње народне, са тврдим уверењем, да смо свету дркност своју спрам народа, спрам потомства и спрам свете наше цркве иравославне учинили." Кад би те речи народних странака биле истините, благо нашем народу и цркви. Пољубили би у руку с реда еве на про-

гласу потписане народне заступнике, не гледећи каквих их све има А је ли тако као што они веле? Куку леле — није! Празне су то речи. Крупне су, ал се оне и бирају, кад се крупним неистинама обмањује народ, и кад се великим неуспесима навлачи образина великих успеха. А да су то крупне, али празне. речи — ево и доказа. Пре свега поричемо, да је па нрошлом Сабору био учињеп најсиловишпји нападај на независност и самосталност паше автономије, у колико се под овим мисли „натуривање" дневнога реда. Таква тврдња је нескромност, која је увек потребна ономе, који хоће да је велик и без великих дела. Историја наших Сабора забележила је много озбиљније и теже ситуације од оне, у којој је био Петровдански Сабор.* Људи, који су онда водили народне послове знали су и у таквим околностима нешто позитивно, а у корист автономије, колико се дало, урадити. Нису наше постојеће уредбе донесене без борбе и тешких ситуација. Сабореко Устројство пак, на које се тако радо нозивамо сви, кад нам треба, донесено је испод многих, оштрих и тешких, ломљених копаља и буздована, али не рахатне и бесмислене негације и беспосленог кратковидог јуначења, него озбиљног рада и умног напрезања, којем се данас тако радо, а можда и с личним разлозима, многи уклањају. Наметање и одређивање једие тачке дневнога реда, како је било на прошлом Сабору, спадало би у број најлакших тешкоћа. с којима се имали борити наши Сабори за прошлих 30, и за прошлих 200 година, колико је ове из неуставног доба слободно споменути. Људи старог кова и онога ума, знали би ту тешкоћу савладати и препреку мудро обићи, ако не отклонити, те доћи до иосла и рада, за којим и ц&ла автономија, и це* Подвлачпжо СабоЈ), јер би дозволити жогли, да теже ситуације и тешње саборнице није било нн за коју до сад нашу странку, него што је била за народне странке на Петровданскож Сабору. Но одлах прижећујежо, да су те странке саме себи при уготовиле ту ситуацију и стесннли саборницу.