Српски сион

с тр . 622.

„орпски сион. в

В р . 87

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО, Проповед на уепеније ев. Богоматере.* Гроб и смрт не могоше је задржати... Копдак. ЈБубезни Хришћани! Овако пева данас св. наша православна црква, пева песму у славу пресвете Богоматере, која није умрла него је само уснула, и то нам је данашњи празник, празиик успенија пресвете Богоматере. Да, „ гроб и смрш пе могоше је задржати," она предаде дух свој у руке Спаситељеве, тако, да болове смртне ни осећала није и апостоли је лено саранише у Гетсиманији, ал' трећи дан долази ето апостол Тома горко плачући што код саране није био, а другови његови, да га утеше, отварају гроб да му покажу мртво тело, да види и целшза земне остатке пресвете Богоматере. Јест, ал када одвале камен и погледају у гроб, чудом се зачудише — у место св. тела, нађоше само самртничке покрове. Помолише се Богу, целиваше часне остатке, а Бог даде, па видјеше на небесима оно што су у гробу тражили, видјеше пресвету Богоматер у неисказаној слави са множином анђела. Ето, мила браћо, такав је дапашњи празник еванђелског путовања Мајке Божје са земље на небо, и кад узмемо на ум то иутовање и кад се сетимо, да је и нама умрети, морамо да застанемо часак, да питамо један другога: човече, зар не знаш да је живот путовање, да ти овде на земљи нема опстанка, да ти је права домовина тамо за гробом Тако је, браћо, живот је иаш па земљи овој путовање од колевке до гроба. Ал' какво путовање? — Теготно, врло теготно путовање туђинца, који кроз различите крајеве и земље путује, па камо ногом крочи, камо га нут занесе, свуда нађе други ваздух, друге крајеве, друге људе и друге обичаје. Ко може казати, да оно неколико годиница живота нашег на земљи нису дани човека путника, а она четири различита доба: детинсшво, младост, мужевно доба, * Проповед ову говорио ,је Оветозар Грубач парох Горњо-Средички, на слави дрквеној у манастиру Лепавини, при крају св. литургије, а носле опојаног кољива за покој душа честитих калуђера, који пострадаше у борби са унијом.

старосш зар нису разни крајеви кроз које путујемо? Дешипсшво је доба игре и шале; то је домовина, у којо; је ваздух чист и угодаи; то су дани без бриге и жалости; то је пољ.е засађено најкраснијим цвећем; то је јутро у ком се тек јавља звезда ново осванулог живота. — Одмах за тим брзим кораком ступа и жури се младост и то је наша друга нова домовина. То је красан перивој пун свакојаког уживања што срце човечје само иожелити може, али колико је красан толико је више и опасан. Сваку ружу, сваки цветак у башти тој обавила отровница змија, путеви су клизави и глатки, па за то благо оном, по сто пута благо, који путем овим сретно прође а да не повреди и не погази светињу младеначког живота: стидљивост, чистошу срца и алем камен тштења. — Тек што смо осетили младост а већ иде за нама треће доба, доба мужевно. Ово је оно озбиљно дооа у ком се дела наша не просуђују више олахко младошћу и лудошћу, него се ту тражи истинске збиље, мужев на рада и зрелости душевне. Ово је иредео умереног ноднебља и ко је сретно овамо стигао, лахко ће спасти душу своју. Најпосле ето иде четврто и последње доба у животу нашем. .. кораци су му спори, лагано ступа, терет му притискује леђа, носрђе и налицом одупире се. То ти је, брате, онај путник, који је у животу свом прошао три земље: три различита доба: детинство, младост и мужевно доба, а сад се уморио, нит га што весели, нит у чему ужива, к земљи гледи, на земљу спушта се, да легне, да отпочне, да га груда земље смири, да га гроб прими и да се раскрсти са овим светом. Али пре него што ће старап умрети сетио се и опет Бога, сетио се одредбе Његове, па руком хвата св. иисмо, сухим ирстом лагано листа странице, и гле, одједанпут застане, унро очи, а бледе му устне шапћу речи пророка Давида: „ Ђаш је ништа сваки човек жив, баш се узалуд кида, сабире; а не зна коме Ле доиасши а (Псал. 39, 5. 6.), „ да,ни су моји као сен који тролази и ја као шрава осуших се" (Псал. 102, 11.). Ту је старац тешко уздахнуо, признао истину Божанског откровења, окренуо неколико стра-