Српски сион

С тр . 624.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 37.

болове своје, ал ће доћи време, а то ће бити време старца путника при крају живота његова, тада ће и оии несмотрени путници, који су се у животу свом е«отакли и поклизнули, зажелити, да их црква наша прими. да им даде да легшу, да отпочину, да их груда земље смири, да их гроб прими, и да се раскрсте с овим светом, ал тамо на своме правом месту, тамо у оном гробљу православном покрај дедова и нрадедова својих. Томе нека их поучи и ова данашња слава на гробовима калуђера, мученика за св. веру нашу. Та Србин је некада издисао на коцу и конопцу, али вере своје не даде, Србин је гинуо од пушке и аеџара љута, да обрани веру и светиње своје! Та вера његова била му је прва и најпоузданија другарица и сапутница, кад је путовао по стрмим и клизавим путевима овога земаљскога живота, та иста вера светлила му је у прошлости, светли му и данас, а светлиће и у будућности српској. Немо је ово манастирско гробље, ал да говорити зна и може, верујте, браћо, срце би нам од туге па и од радости пукло; тамна је у земљици кућа његова, ал и у тој кући ночивају путници овога света, почивају трудне кости браће наше по вери, крви и имену. Враћо, Србину је света свака груда земље ове, Србин горко проплаче, па се и утеши сваки пут кадгод оком цогледа овамо на освећени овај простор, на ово гробље манастирско. А зашто? Ово су, браћо, наши дивни споменици, са којих читамо живот народа нашега у овим крајевима, са којих провидимо у срце и душу његову, иа се дичимо и поносимо, да је Србин у одлучним часовима, кад је требало, да главу своју положи и св. веру православну сачува, свагда учинио то драговољно, одлучно и храбро. Та ено она врата прквена жив су пример колико Србин љуби и уважава веру своју, а она певина крв честитог игумша Кондрата, што се просу насилним начином на прагу ове цркве 18. новембра 1735. и оне мученичке кости других калуђера вредних бораца за веру и народност своју, које ночивају у паперти овога храма и у гробљу овоме, траже од нас достојног пошто-

вања и сећања, траже и братског саобра ћаја са честитом браћом п вредним наследницима манастира овога. Зато смо данас, браћо, дошли овамо, за то смо стали овде, да се на гробовима мученика за св. веру иравославну и мило Српство наше Богу помолимо а за покој оних душа, којима данас ето одајемо пошговање наше: молишвом, кољивом и иесмом црквеном. А сад слава вам и покој души вашој ви вредпи борци за веру нравославну, ви мученици и паћеници иарода свога, који сте нам у оно тешко доба искушења у овим крајевима, уз миоге п горке жртве, знали и хтели сачувати св. наше православље, лепо име српско, обичаје и друге светиње наше! А ако вас данас нема међу нама, ал спомен и трудне кости ваше, што ево око нас и у близини нашој земља ова крије, дадоше, дају и даће пам леп пример како треба да сваки прави и честити Србин љуби, поштује и чува своју веру, па ни смрт ни муке љуте, да га не могу од ње одвратити, да га не могу одродити од онога, што треба да му је увек најмилије и најсветије. И тако свршујући данашњу славу црквену, одадосмо и у беседи нашој најпре дужно поштовање гробу пресвете Богоматере песмом нрквеном, која доликује само њезином св. Успенију, речима: „гроб и смрш не могоше је задржати, " па тек онда, кад смо на гробу њезином и души нашој поуку потражили, нисмо заборавили да се одужимо и гробовима чесгитих калуђера. Свршив славу свршисмо и беседу, а сад к небу горе вапимо и молимо : Пресвета Богородице! спаси, заштити и сачувај веру иравославну и мило Српство наше, а вама, мученици народа свога, нека је слава, нека је мир и покој душама вашима сад и свагда! Амин. Проглас 60-рице народних заступника. III. Доказали смо, да се великим звоном разглашена победа, у погледу диевнога реда, не може сматрати победом, него губит-