Српски сион

В р . 38.

„СРПСКИ

СИОН".

С тр . 639.

у трећој инстанцији решава о стварима дрквене автономије. То сшање се може само дотле триити, док се .не двнесе статут, који ће довести у склад автономна нрава са епискоиалним карактером православне цркве". А да га донесемо до нас стоји. И зар се на § 9 и на иитање елиминирања ингеренције државне власти не односе и оне речи истога министра, у трећој конференци и, а наиме, „ да влада нема намеру на даље да за себе задржи право решавања у шреЛој инсшанцији и ? И зар се бојазан од октројака, у донесеном по Сабору Уставу, не доказује као неоснована, изјавом барона Банфија, а наиме, „да влада жели замишљене реформе да спроведе без октројака и ? И зар се могу од државне власти тражити и очекивати директније, свечаније и јасније гаранције нротив октројака и за елиминираше државне ингеренције из автономије, путем Устава, него што их пружају наведене изЈаве министра нредседника и у истој свечаној нрилици министрарског саветника? Или шта хоће господа тако званих народних странака и саборске данашње већине? Зар заиста, да министар падне пред њи на колена и да им се закуне? Или зар још и то, да они нанишу владин предлог, којим ова буде подастрла Круни Сабором донесени Устав и т. д.? Горе истакнуто њихово схватање алтернативе пред којом смо, противи се п сшановишшу легалитеша , које не дозвољава никакав страх, а на којем становишту ми одлучно стојимо, у победу којег морамо веровати и надати се. Но и саборска већина тврди, да стоји на том становишту. Па чега се онда боји?! Зар октројака? Ни већих опасности се не требамо бојати. Јер, зар се бојазан и страх од октројака слаже са вером у законитост? Зар је то онда истинита и одлучна нада у крајну победу законитости, с којом се саборска већина онако јуначки разметала у Сабору и у прогласу после Сабора? Но, сад је јасно, да саборска већина нема ни те вере, ни те наде. Сигурно за то, јер не сшоји на земљишшу законитосши црквене ирема својој Јерархији н јер осећа, да се под њом земљиште љуља, а на законито не може да нређе, из мотива и разлога, и њојзи и нама добро познатих. ЈЈеда јој то њезина агресивносш ирошив Јерархије.

Да, саборска већина се не бори за автономију, не бори се иротив ингеренције државне властп. Не. Него се она бори против своје Јерархије, нгго значи, у последњој конзеквенцији: рат против своје цркве. II зато она не Ле Устав. Зашо хоЛе з1аШ.з ^ио. Зато је онако индиферентна пред иостављеном нам алтернативом. Нека и државна власт господари у нашој автономији; нека смо без автономије; нека лута и нек се распада обезглављени и разривени брод наше автономије; нека нам прокисава кућа, и нека нас бије и олуј и лед и камење у њој; нека пронадамо и издишемо у њој — само Јерархија да не дође до њезиних права, која су јој, било њезином, или чијом год кривицом, окупирана, али која јој по Богу, по цркви и њезиним законима припадају. А је ли то родољубива борба; је 'ли то чување самосталности и независности автономије; је ли то љубав за цркву и веру; је ли то „респектовање своје Јерархије и своје вере - * (Др. ГГолит), је ли то борба за нацијонални опстанак ?! Није. То су све противности томе. То је цинизам сшраначке заслеиљености и страсног каприца. Тешко нам је било то рећи, али не можемо већ ни ћутати. Истина је. А озбиљност и критичност кобног положаја, у којем се данас налази наша автономија, црква и народна будућност, налаже нам, да то отворено кажемо. Не да вређамо икога, но констатујући болест — која постоји, а прети заразол и недогледном оласношћу. Пред алтернативом смо. Јерархија не може одустати од захтева, да се изборни ред промене. А захтева ту измену не из обести, као што јој се подмеће, не из егоистичких и агресивних тежња, као што јој се подваљује, него присиљена на то убитачним и судбоносним појавама данашњег стања нашег. Захтева измену изборног реда на основу неиобитних и неотклонивих и ирешних иотреба цркве наше. Захтева ју не против „животних права" народа свога, него на основу законитог ирава свога застужшва на Сабору. Не зато што је непомирљива, него што је верна заклетви, цркви својој положеној, која јој налаже, да елиминира из цркве своје оне демократске установе, сувише широког базиса, које у њој, аио признању и самог Др. Михаила Полита Десанчи-