Српски сион

(Ј тр . 659.

нашој да номиналан православан карактер и тнп постоји још само дошле, док мађарски зидари не доспу на посао, да нам храмове наше не реконструишу по рнмо-католичком кро.ју, док мађарски и ултрамонтански тпшлери не буду готови са правлењем оргуља, а шнајдери са правлењем унијатских или римских одјејанија, која би се имала, по казивању нашихродољубивих агитатора, сместити и у храмове наше. Но кад се зна, да наше новинарство и известан део интелигенције нашу Јерархију бомбардује перманентно већ више од 30 година, истим инкриминацијама, ногрдама и обедама, као и данас, онда већ сам тај ЗО-годишњи факат искључује сваку истинитост тих инкриминација и оправданост тих ногрда. Иризнаћете, наиме, у свему томе две немогућности. Прво, да таква Јерархија постоји 30 година у цркви, чијим се Православљем и за тих 30 година српски народ њезин поноси и храбри, и у чије се Православљетакорећиједино узда, нарочито ради свога нацијоналног опстанка. Друга је немогућност, да једна црква остане православном, крај 30-годишње такве Јерархије, каквом се инкриминира наша Јерархија. Да, нити је могуће Православље у цркви с таквом Јерархијом; нити је могућа таква Јерархија 30 година у православној цркви. „Сасвим је тако, кад ствари тако стоје. Али, молим вас, да ми онда разјасните могућност тога 30-годишњег, дакле и данашњег, нанадаја и окривљивања ваше Јерархије." — А какво зло, каква заблуда, какве погрешке нису данас могуће? Цела 30-годишња ха,јка на нашу Јерархију, од рођених јој синова, могла би се укратко дефиновати као: необуздани прохтев за доминирањем у снољашњој управи црквеној. Док је било Војводине, нико није ни помишљао на то. Док смо важили као политичан народ, нико није ни помишљао на црквени терен. Све се то бавило политиком. Интелигенција наша и новинарство, у колико га је било, налазило је на политичком пољу довољно маха, да издовољи своју енергију и задовољи разне амбиције. Укинута је Војводина, а то издовољавање и задовољавање прекинуто је. Држава је знала, да бујном народу, као што је наш српски, треба брзо дати компензације за то. Еквиваленат за Војводину беше автономија. Са терена политичког бесмо потиснути на ноље црквено. Из Војводине у цркву. Са ширег на ужи терен. Да су нам осгавили

бар две три жупаније, бујност и амбиција наша продрла би тамо. А овако, не издовољена бујност и амбиција пренесена је, без икаквог размишљања, са политичког терена на много ужи — црквени, али појачана са свима прохтевима тадањег либерализма и демократизма, који су заносили тадању нашу нову интелигенцију, а у којој је било јаких умова и једре, бујне енергије, која се преливала и у сам фанатизам модерних принципа, те њима отпочела модернизовати и нашу цркву, без дужног обзира на њезин епископални и традицијонални основни базис. То модернизовање отпочело је одмах, постепеном окупацијом и анектирањем јерархијских комнетенција и права у спољашљој управи црквеној, увађањем репрезентативног система у цркви. Световњаци нашинису се задовољавали учешћем у тој унрави, него су тражили и виндиковали себи доминирајуЛи положај у њој. Тадањи Епископат наш, као шакав, није никад формално пристао на то. Поједини епископи, као чланови сабора — али не св. Синода — гласали су за постојеће наше уредбе. Зашто? То ће историја пресудити, али већ и данас се сме рећи, да то нису чинили из каноничког и црквеног свог убеђења. Јесу ли они санкцију тим уредбама омогућили — ћутањем у св. Синоду — ради тога, што су мислили тиме зар мир у цркви сачувати или су то чинили приморани тадањом струјом времена? о томе пресуђивати кратко је сад време. Али, световњаци су своје иретензије настављали и са неким прорачунатим континуитетом истичу их све јаче и више. Они данас одлучно траже огранизацију црквене спољашње управе на што ширем демократском базису. Границе својим претензијама још и не мисле постављати. Ваљда их и немају, или бар не знају. Јерархија пак наша данашња, увидив, да је пређашња, можда сасвим ћопа Ме, ногрешила, што није стала на пут, а могла је, ширењу цркви опасних доктрина и претензи.ја световњачких; а с друге стране видећи, да те доктрине и те претензије немају граница, а да већ и до данас оживотворене прете цркви нашој опасношћуи деструктивношћу, та данашња Јерархија, подиже свој тек> ивели: не даље! А да поправи постојеће погрешке у нашој цркви и отклони од цркве очигледну опасност од демократских и сувише либералних претензија, а можда и горих смерова, неких световњака, данашња Јерархија је прнмила на себе не угодну, али зато апостолску дужност, да круг