Српски сион

С тр . 704.

„СРПСКИ СИОН".

Б р . 42.

Сад да видимо, како је било са поштовањем крста у ранија времена, у дане првога живота цркве Христове. Догмата о поштовању крста часнога нема, као што имамо догмат о поштовању св. икона. Из тога не треба закључивати, да се крсг у прва времена цркве Христове поштовао није. Баш на против, то је нај јачи доказ да о поштовању часнога крста нико ни сумњао није; те црква немаше нужде и потребе, да поштовање часнога крста догматом утврђује, као што је то са поштовањем св. икона чинити морала. Да је доиста тако, да о потреби поштовања крста Христова нико ни сумњао није, сведочи то, што је црква потребу поштовања св. икона поштовањем часнога крста доказивала па то и утврдила. Тако у догмату седмог васеленског сабора о поштовању св. икона читамо: „ . . . са пуним поуздањем и мацљивошћу установљујемо: на онај начин, као слика часног и животворног Ерста, исто се тако имају стављати у светим Божјим црквама . . . по кућама и на путевима часне и свете иконе., Шта више, сами иконоборци не дотицаху се поштовања часнога крста. Тако Лав Јерменин, грчки император, борећи се противу поштовања св. икона, сазове 815. год. као неки сабор епископа у Цариграду; на том сабору беху махом епископи поштовању св. икона противни. На том тобожњем сабору буде закључено: „да се униште одлуке сабора II. Никејског, да се све мере употребе, само да се једном иконе униште; дозвољено је било само крш поигговати." („Хришћ. Весник" 1883. стр. 655.) Ипак има и у правилима васеленских сабора речи о поштовању часнога крста. Тако је „трулски сабор" својим 78. правилом хтео стати на пут тобоже што већем, а у самој ствари крста недостојном поштовању. Неки „желећи ваљда одати крсту чим већу част, цртали су свуда знак крста, па чак и на кућним подовима", те оци сабора тога у свом правилу ово рекоше и ово заповедише: „Пошто нам је животворним крстом откривено спасење, ми морамо све старање наше уложити, да, се одаје достојна част ономе, средством кога смо се спасли од старога иада. Ирема томе, одавајући часноме крсту поклоњење и умом, и ријечју, и осећајем, заповиједамо, да са свпјем морају бити изглађене слике крста, што неки

на поду цртају, да се, кад стају ногама они, што иду, не наноси уврједа знамењу побједе наше. Радп тога наређујемо, да се одлуче свн они, који у напријед буду цртали на подовпма слике крста". („Правила с тумачењима" I. стр. 560.—561.) У овоме правилу имамо сведоџбу о поштовању часнога крста у времеву до 690 године, а исказану од стране 227 саборских отаца. (Исто стр. 17.) Уз тако стару сведоџбу, а уз толики број сведока сумњати се о потреби поштовања часнога крста било би неосновано, па и неразумно. После свега овога, да видимо и чујемо, шта наводе назарени прбтиву поштовања крста часнога. „Христос је на крсту претрпио најгрозније муке, и на њему је издахнуо. Е сада дође неко, па ти са каквом батином убије сина хоћеш ли ти тада моћи на ту батину гледати мирно, или чак чувати је за спомен и поштовати је?! Шта више крст је знамење греха, у најстрожијем смислу речи, јер на њему је Христос приковао проклетство — наше грехе (Гал. 3., 13.) А што Христос рече: „Ко не узме крста својега и не пође за мном, није Мене достојан" — ту ми не подразумевамо какав крст од дрвета, него трпљење и сградање, што је Христос носио на себи (Мат. 10., 38,; 11., 28.—30.) А не крсте се с тога., што то подсећа на претрпљене муке Христове; па позивају се и на Исај. 44., 20.; Дела 25 , 17.; Јевр. 6., 6.; Откр 13., 16. : —17.; 14., 9. („Назаренство" стр 144.) И одвише незгодне и неспретне присподобе и уиоређења., те није ни чудо, ако су изводи и закључци — по све сакати! Што иак назарени веле, да крст већ и с тога не треба поштовати, што је и Хрнстос сам, од крста бегао („0 назаренству" „Г. И." 1887, стр. 323.) — тога се ни дотицати не ћемо. Ако они доиста тако мисле, онда доказују, колико верују, да је Христос, који је „за то рођен, и за то дошао на свет, да сведочи истину" (Јов. 18., 37.) а сведочанство истине награђује се смрћу. код Њега смрћу на крсту — био истинити Божји Син. и прави Бог, кад, ето, није знао на што иде, и шта га чека! „Хоћеш ли моћи мирно гледати, или чак за спомен чувати и иоштовати —- батину, којом тп сина убише?" -— питају нас назарени.