Српски сион

Б р . 42

„СРП СКИ СИОН. 1 *

С тр . 705.

Дакле — баш тако ?! Нас је, дакле Христос — Боже опрости — батином и односно крстом оо глави; нас је Христос крстом — убио?! — 0 ваистину, батину, којом нам сина убише, нити ћемо мирно гледати, а најмање ћемо ју за спомен чувати п иоштовати. Ако је крсг назаренска „батпна" та — онда ћемо п ми „од ње бегати". Али шта је? Је ли Христос дошао да нас спасе или убије? је ли Христос на крст разапет рад нашег спасења или смрти? — Христос је свакако дошао да нас спасе; Христос је спасења нашег ради на крсту разапет. А кад је тако: онда крст није „батина", са којом нам сина убише. Него ако већ крст са неким дрветом хоћемо да упоређујемо, онда то упоређење мора бити оваково: е сад дође неко, да ти сина смртоносним каквим оруђем но глави удари; други видећи то притрчи, подметне дрво каково, или батину, и тако отклони смртоносни ударац од главе сина твога и сина ти спасе и у животу одржи — па хоћеш ли тада моћи мирно гледатп на ту батину, или чак чувати је за спомен и поштовати је? — иитамо сад ми назарене. Како ће назарени на то питање одговорити — не знамо; али ће нама дрво то бити мило и драго, ми ћемо га чувати, ми ћемо га иоштовати. Ми ћемо бити благодарни спасиоцу сина свога, али ће нам мило бити и средство, или оруђе, којим нам је он сина спасао. Па тако је и са крстом: Христос је Спаситељ, а крсно је дрво оруђе спасења. Христос нас је могао и без употребе икакова оруђа спасти; а кад Он то учинио није, него је и оруђе уиотребио, онда нама то оруђе, којим је и на којем је Христос наше спасење извршио, не може бити мрско, напротив мора нам бити мило и драго. Узмимо и овако: неки се човек дави у пучини морској; крају испливати не може,јер он обале и не види; не прнтече ли му нико у помоћ, он ће нотонути и у мору се удавити. Неко опазивши борбу његову са таласима и сажаливши му се, узме чунић, доплови до онога што се дави, метне га у чунић, изнесе на обалу и спасе га. Па хоће ли тај, што се давио, бити благодаран само своме избавитељу, те припасти ногама његовим, или ће од радости, што се спасао, а из веље захвалности према пзбавиоцу, — обгрлити и иољубити и

онај чунпћ, на коме је избавиоц његов и сам муке и борбе имао, док је њега спасао? 0 хоће, свакако — хоће. Е на исто је то са Христом и крстом његовим. Род људски давио се у мору греха и безакоња. Ни од кога и ни од куда му снасења не беше; сам се собом спасти не могаше. Христос, Божји Син, дође на земљу, узнесе се на крст, да сиасе род људски од греха прародитељског. Па зар роду људском, да је мрско дрво, ко.је је Христос ири спасавању његовом употребио? Род људски треба да је захвалан Христу —■ Спаситељу; али он и оруђе спасења мора волети, мора поштовати; на иоштовање то не треба да га приморава Христос, већ његова захвалност Христу. „Крст је знамење греха, јер је на њему Христос приковао проклетство — наше грехе." Ако је крст знамење греха: онда је и дело на крсту извршено — прикивање наших греха — само собом грех; јер дело је грех, а крст је знамење дела на њему извршена. Дакле: Христос је грешно дело учинио, кад је на крсту наше грехе приковао?! Наставиће се

П е о в к а. Школа се данас на много страна сматра за неку мађијску силу. Она мора да даде свему лека па и тамо, где је нико не нотпомаже а и за тако кратко време, за које се ни једна друштвена мана излечити не може. Да се у једној земљи спроведе и најмања, најнезнатнија реФорма, тражи се много више времена, него што се даје рока школи, да искорени и најзабатаљеније зло друштвено. А уз то ваља нарочито и ово узети у обзир. У првом случају стоји на расноложењу цео земаљски административни па и судски апарат. А у другом код школе — више их је, који јој посао кваре, него оних, који јој иду на руку. И то се све чини некажњено, ма да није неопажено. Они, који трубе и шире то уверење но народуда је школа сама за себе неки универзални лек против свију друштвених незгода н болести, више шкоде угледу те школе, него што јој помажу. Отуда после и бива, да се свуда криви школа, ако из

.