Српски сион

С тр . 706.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 42.

ње деца не изађу као пречишћени анђели, ма да их ван школе свуда окружује натопљена атмосФера свакојаким покорима. Зато је крајње време, да се једном престане истицати школа као нека сила, која је кадра једним својим дахом, да отпирне све заблуде из душе и срца њезиних питомаца. Баш ми учитељи треба највише да се чувамо од тога, да наше деловање у школи и резултате тога деловања не прецењујемо. Тако онда сами себе излажемо, заједно са нашим деловањем тој опасности, те ће нам се моћи рећи, да не смо школом ни половпцу иостигли од онога, што смо сами обећавали учинити. Свакако је боље мање истицати а више посгизавати, него обратно. Тако је и са школом. По углед њезин и њезиних раденика свакако је много пробитачније износити школу и њен значај у оној слици, која јој Фактички одговара, него је узносити као неку волшебну силу, од чега она не може ни половице реализовати. На оваке мисли морао сам долазити, кад год сам имао прилике уверити се, како се код нас грозно, како ли се мрско и гадно нсује, ночев од масе народа. на, богме, и до велике господе. И за чудо, ником се од ових не замера ради тих скарадних псовака. Али када ови исти чују школско дете, изван школе у њиховом исовачком друштву да што опсује, онда зло и наонако. Одмах га укоре, да га је томе школа и учитељ научио. Доиста, да горег и већег душсвног слепила не може бити, него шта га ти људи маниФестују таким својим прекорима. Да наш народ уопште радо и безочно исује, то је већ, на жалост, познага ствар. Али што се овде у овим крајевима исује, то је нешто нечувенога. Овај народ овде у том је можда ненадмашен — бар ја ништа грђега и горега у том погледу чуо несам. Па ко сузбија то велико зло у народу? Црква и школа — свештеници и учитељи; — и тиме смо готови. Иначе се и најскараднија псовка узима на знање готово свуда без и најмањег негодовања. Родитељи псују пред децом, господа пред простим иародом, канлар пред оФициром. Псује се често и у самим службеним моментима,

псује се у огорчењу, псује се у шали, од обести, из јунаштва, псује се ради досетке из навике. И на све то нико ни нрстом да макне. Али кад у целом томе мору од гнусних псовака и дете опсује, онда се то и нохваљује и куди. Похваљује се, ако дете не иде у школу; јер у томе се гледа нека особита енергија његова. А куди се, ако је дете, ма тек ношло у школу; јер од тог га је школа морала одмах неком чаролијом одвикнути. Иначе наравно, да та школа не може ваљати. Вели се, да је псовање — хулење — и законом забрањено. Којим законом, ја не знам. Али ни то не знам, да је и ко био ради нсовке кажњен, ма да се бестидно псује — не потајно, него јавно и безо бразно на сваком кораку и готово у сваком мушком, а жалибоже често и у женском друштву. ГЈсовка је дакле над свима законима; јер она се руга очигледно, демонстративно и најсмелије баш оном закону, који је забрањује. Неки веле, да је псовка еиидемија. И јесте, још те каква. Али кад наиђе каква епидемична болест, од које прети опасност нашем телу, онда се дигне и кука и мотика, да се тој енидемији стане за врат. Али псовка је епидемична болест за душу нашу. Па ко се миче, ко ли се стара око тога, да се тој епидемији стане на пут? — Али то није ни потребно. Веле, да је то поповска и школска ствар, па у то не ће други „непозвани" да се мешају. Ако неко свога сачовека телесно и најмање озледи, ако га само ћуши где на јавном месту, ево вам туце §. §. да га осуде. И он без казне не нрође. Но псовка свакоме, — нарочито невиној деци — задаје у дугии већином неисцеливе ране, које их ио правилу целог живота у друштву и породици несретним чине. Иа какву и од кога добија казну оиај, који тако дубоке, неизвидане душевне ране задаје своме сачовеку? Ту су §. § односног закона глуви, неми и слени; јер из таких рана, наравно, не нане ни капи крви. Из њих се проспе само онај „невини" отров, који трује и заражује душе и све племените осећаје целе генерације. Али то је маленкост! Ту не види иравда, да остаје неза-