Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 707.

довољееа. Зато и јесте то зло у свим друштвеним слојевима заузело толике димензије, да му се границе и страшие последице одмерити не даду. Псовка изгледа многима као нека невина ствар, •— само као нека ружна навика, која у осталом никога не вређа, у особитој мери баш зато, што је та навика ностала општом. То је доиста жалостан. ^ изговор, а за наше друштвене одношаје и врло карактеристично. Али баш на против,/ псовка је од врло замашних штетних носледица. Да наведем само неколике. У псовци се кулминује сваки појам најразузданијег непоштовања и најгрубље суровости, што се икада замислити може. Када се човек већ толико острви, да ноганим својим језиком може и сме хлад^окрвно вређати највише, најсветије и најузвишеније биће што га је ум човечји кадар замислити, онда у таким створовима мора да је сасвим изумрло осећање сваке племенитости, љубави и саучешћа. Код таких је ноштовање власти, људских закона и појединих особа сама притворност, или се то чини лих ради рачуна, или из сграха. Псовка је највише допринела томе, да човека од злих дела данас не одвраћа више савест и помисао на Божју правду, него једино решпект од вешала, робије и глобе. Према томе је дакле нсовка највећа пренрека и сметња ширењу праве културе међу народом, пошто је она идентиФикована са дивљаштвом, а ово се не да снојити и спријатељити са културом. Псовка је уз то највише допринела индиферентизму према вери и њезиним светињама. Бог, његова воља, правда, свемогућност и т. д. — то су појмови, на којима се оснива чиста, истинска унутарња вера и богоштовање. А пошто псовка све ове нежне и узвишене основе сваке вере иемилице разорава, онда је она логично и најопаснији затирач свију нобожних, узвишених и племенитих осећаја у животу човека и народа. Псовка раскида и породичке најнежније свезе међу члановима. У којој иородици старешина својом псовком износи на вндик непоштовање према највишем бићу, тиме он даје најиластичнији пример својим

млађима, да ови и њега не поштују тим пре, што он није ни најблеђа сенка од оне узвишености, коју он хоће својим грешним језиком да каља. А где се не одгаји међусобна љубав и поштовање у иородици, међу натрођеиијим члановима, зар се у таком случају може рачунати на љубав нрема народу, према домовини и народним светињама — зар се ту могу очекивати какове жртве за домовину ? Као што се види, исовка је велика и веома замашна друштвепа болест, која ће нам доносити све више зла и несреће, што год се буде на њу хладнокрвније гледало. И на нротив, затирањем псовке, цео наш народни живот би се препородио и пошао цветном, мирисном стазом наше лепше будућности. Зато дижимо се, удружимо се, бунимо се сви и свуда свом силом и знањем иротив овог великог зликовца наше заједничке среће. Удружимо се, те му навестимо рат до истребљења, подигнимо и узбунимо све, што нам је на расположењу против авети, која од човека нрави скота, која човека на сваком кораку тера, у лаж, да је он најплеменитије и најсавршеније биће Божје. Затирању псовке могу сви доста да допринесу. Наши политички листови, без обзира на странке и правац, могу нарочито у овоме много учинити. Ови су листови у најживљем дотицају с народом, па би честим иисањем против ове погане заразе могли стећи лепих заслуга ио морал, нитомост, трезвеност и присебност простога народа. Црквени и педагошки листови већ ирема главном принципу свога деловања морали би што чешће и живље расправљати ову важну тему са сваке стране — они не би смели ни једне згодне прилике пропустити, а да не нападну, да не јурншају стварним, необоривим разлозима против овог друштвеног ругла. Листови локални, стручни, научни, забавни, листови за омладину и народ — сви би ови морали здруженим и појачаним силама износити, гадити и жигосати пред лицем целога народа зло, којега је он постао срамним робом. Народне забаве, свечарства, сватове, црквене славе, веће народне скупове — све то треба чланови родољубиве интелигенције