Српски сион

Врој 45.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 761.

Рнстнћ (Хаџи-Ами-Медовић), II. Трбојевић (Риџад Осман), Н. Јанковић (Једно момче) и другошколац Богољуб Кујунџић (ђаче). Држање и ириказивање свију ових бидо је добро; сви су заслужили признање, као што су сви иоказали не само добру вољу, да своју удогу ваљано испуне, него унраво љубав и одушевлење. Томе је без сумње допринео ппјетет према бесмртном Песнику и српски частољубиви понос, који красп нашу богословску и гимназијску омладину, а у ком су се осетпли још јачи и већн — као кнезови, војводе и сердари. Но нарочитог помена заслужују гђце Мара и Милана. Прва је ево.ју тугованку извела орипшално, управо уметнички, како гестом тела, тако гестом и мелодпјом свога гласа, којима се, сасвим појмљиво, придружавале сузе у многик очима пажљиве публике. Нарочптог помена заслужише од мушкараца г. г. Бута, Бикицки, Добричић, Суша, Петковпћ, Милутиновић н мали Босанац Кујунџић; а Војвода Драшко (Чудић) дуго ће се спомињати. Евала им свима. Таки нек су увек на свакоме послу! А највећа хвала г. ЈакшиИу, који не пожали ни труда ни умења, да покаже: е се може кад се хоће! Садјош једно треба. Ако и наша сиротпња, радп које је забава приређеиа, узима разлога, да каже Доброгворној Задрузи и своје хвала, (а велпка би јој била на овој зими и њезиној невољи,) онда би могли сасвим задовољни рећи: евала и Добротворној Задрузи Српкиња Карловкиња! — р (Народни добротвори) У Вршцу је недавно умро Љуба НедељковиИ тамошњи уважен грађанпн. Покојннк је хтео да оснује закдаде за иомагање Срба трговаца и занатлија. Но ту његову замисао остварила је његова удова Јулијана. Она је основала закладу од 30.000 фор., која ће стојећи иод управом „Матице Српске" имати материјално да потпомогне Србе-трговце, који буду пмали Српкпње за жене и који се буду обвезали, да ће у ком већем месту Угарске, у ком Срби живе, трговачку или обртничку радњу отпочети. Заклада ступа по смрти удове Недељковић у жнвот. — Осим тога је Недељковићка завештала закладе у корист многпх вршачких филантропскпх и просветнпх завода. — Нека је слава нар. добротворпма. (ПроФесори богословије.) Д. и кр. заједничко министарство за Босну и Херцеговину, именовало је јерођакона Августина Ђош,њаковића за редовног, а јереја Станка Жуианског , до сада нароха у Блемнру, са нривременог професора, на богословском учплишту у Рељеву у Босни. (Назарени пред мин. продседником). Једна де-

путација Назарена дошла је мпн. председнпку. да га моли, да се Назаренима дозволи, да се према закону о слободи вероисповести црквено органишу. Но не добише повољна одговора, пошто се учење назаренско о унотреби оружја коси са државшш законпма. Када је мин. предееднпк пптао изасланство, шта би Назарени чинили, да непријатељ нападне отаџбину, одговорпо је вођа депутације : .„Бог нас не би оставио, он би нам помогао и заштитио нас," те ни за овакав случај не хтедоше признати улотребу оружја. (| Јереј Максим ЈакшиБ) парох у Тиса Хиђошу премину.о је 22. октобра о. г. после дуге болести у 64. годпни свога живота. Покојник беше угледан н ингелнгентан српскп свештеник, савестан и ревносган служитељ Божјег олтара п цркве своје, а добар пастпр и учитељ своме народу. Покојнпк је бпо рођени брат пок. српском песнику Ђурп Јакшићу, а страц г. Милутпну Јакшићу нрофесору богословије и г. Милети Јакшићу професору на монашкој школи у манастиру Хопову. Био је и посланпк на народно-црквеном Сабору нашем. Са врлнм покојником опростио се у дирљивом говору његов канелаи јереј г. Јован ГГродановић. Лака му земља и вечан спомен!

Изјава Бр. Ек. 271. ех 1897. Славном уредништву „Српског Слона" Ср. Карловцгл. Новосадска „Застава" од 1. Октобра о. г. бр. 150. донијела је нотицу нод насловом: „Немири у Троједници", у којој се, ни више ни мање, ван ово каже: „из оних крајева у Троједници, где су избили немири, пишу нам, да је немирима у Сјеничаку, осим стеклиша и владике Грујића, у неколико повода дао и тамошњи свештеник, који није бирао средства, да се умили влади, те да дође до државне припомоћи. У ту цел је о изборима истакао на цркву мађарску заставу . .. . " и т. д. „Застав.а" нема ријечи, да обавијести, да умири, него ето баш још већма да рашири оне кобне, од душмана нашијех убачене ба.јке, које јој српски, православни народ њезин у Горњој Крајини морално и физички убијају. — То гадно, незрело, недостојно и бунтовничко писање о Преосвећеном ГГредгједнику Епархијске Консисторије ове, — као да би Он био узрок буни у Сјеничаку, ђе су и трп