Српски сион

С тр . 760.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45

растерати зло. Учптељи нека не развпјају разум на на рачун свесности. Полутанство је врло штетно. 0 религији нека мисли шта ко хоће, али се мора признати, да је она најјача потпора моралности. Хришћанство је најјача брана нротиву свпх зала и свнју страсти. (Квижевно одељење „Матице Српеке" држало је 25. октобра (6. нов.) о. г. своју седницу, којој је иредседавао А. Хаџпћ, председннк друштвени. Предсецник поздравља чланове и позива их, да изберу потпредседника књижевном одељењу на годину дана. Вира се једногласно за потпредседника др. Стеваи Павловић, досадањи потпредседник- — У књижевнп одбор бирају се ови члановп: Аркадије Варађанин, Јован Грчић, Милан А. Јовановић, Никола Јоксимовић, Стеван Лекић, Стеван Милованов, Сава Петровић, др Милан Савић из места; а са стране ови чланови: Радивој Врховац, Јован Вучковић, Милутин Јакгапћ, Ђође Магарашевић. — У одбор за издавање „Књига за народ" из задужбине Петра Коњевића бирају се: Др. Ђорђе Дера за председнпка, а за чланове: Александар Сандић, Паја Марковић Адамов, Аркадије Варађанпн, Стеван Милованов. — Узетп су на знање и равнање скупштином одобренп прорачуни за г. 1898. на књижевне цели за фонд матичин, Накпн, Коњевпћев. — Узето је на знање, да је скупштила одобрила предложене награде пз фонда Накиног н Остојићевог и да је дала овлашћење књижевном одељењу и одбору у погледу пздавања награда. — На захтевање враћена су дела писцима, и то: 1. „Куга у Срему", — дру Радивоју Симоновићу; и 2. „Зашто се у нас назаренство шири" Владимиру Димптријевићу, де их поправе према оцењивачким примедбама. — Узетјена повољно знање допис ЈБегове Светости преузвпшеног господпна патријарха српског, Георгија Бранковића, да је нрихватио предлог књижевног одељења у погледу питомца Димитријевићеве задужбине Милана Будисављевића. — Према прописпма поновљена је одлука, да се рукописи ненаграђенпх дела не могу вратити писцима. — По предлогу члана дра Илије Огњановића решено је, да се изда књижица, у којој ће у кратко описане бити слике народнпх добротвора п књижевника у дворани Матичиној и тај посао поверен је секретарима, да га изврше. (Добротворна Задруга Српкива Карловкива) приредила је на дан св. Димитрија прву забаву у корпст своје благајннце. Забаву је благопзволео посетити и Његова Светост, нреузвишени госиодин патрпјарх Георгије. Програм је изведен врло добро. Певање мушког

збора гимназијског, како на овој забавп тако и на св. литургијн истога дана, под управом г. Душана Котура, ноказало је, да збором управља стручњак. Гђа Милена Сперњакова изненадила нас је управо својом свирком на гласозиру, нарочито лепом техником и грацијозним тоном. Гђца Вида МимушевиК отпевала је својим умиљатим и пријатним гласом сасвпл прецпзно „Моја суза" од Шуберта. Иједна и друга задужиће нагау захвалност увек, кад год се појаве суделовањем на нашнм забавама. На овој забавн видесмо и чусмо, гато се на нозорници јога видело и чуло није: три слике из „ Горског Вијенца" Владике иесника Љегуша. Вредпи тајник Добротворне Задруге, аранжер те нредставе, г. професор Милутин ЈакишД , ноказао је, да се нојезнја и фплозофија, пуна днвнпх и огатроумних сеитенцпја, које се тако богато прелпвају у „Горском Вијенцу", може са насладом слушати н са позорнице, а да у „Горском Вијенцу" има и појава, па и радње, које су Србину миле и на „даскама". Па још Србпну, ком је „Горски Впјенац" познат из читања и разумевања. „Вранково Коло" истнм поводом пнше и ово: „Ко зна „Г. Вијенац", неће, наравно, иомислити, да ће се, ваљда, на позорници наћи више драматичности него што је збиља пма (или боље рећи нежа) у том спеву; али она дивна дикцпја, онај класични српски језик богате мудросги слуша се с позорнице као армонија вигаих сфера, које српском срцу годе тако мило. тако својски и узвигаено. Па када би поједине тако слнке приказивале извеџбане снаге, на позорници декорисаној као што ваља (а декоратеру ето дивне прилике да се нокаже мајстором), „Горски Вијенац", тај најлепшп венац српске појезије, нродро би и популарисао би се као мало које толико пута приказпвано дело. А када бп се нашао делпја, да, на основу овога спева, изради драму, подобан да очува врлпне, које крунишу појезију владпке Рада, добили бисмо најкласичнију српску драму. Гог^ев 6 јгћша шуа(;"! У приказпвању поменутих слика суделовале су гђце Мара Хајдпнова (сестра Батрићева) и Милана Стојановнћева (стара Црногорка), затим г. г. богословн и гимназисте: Јован Бута (Владика Данило), Панта Бикицки (Хаџија Стеван), Сава Петковић (Вук Мпћуновић), Гед. Вурдеља (Вук Мандушић), Ђ. Обрадовпћ (Кнез Раде и војвода Батрић), Т. Суша (Кнез Роган), Душ. Чудпћ (Војвода Драшко), II. Пупић (гуслар) Вл. Милутиновнћ (Сердар Вукота), Драг. Драгојевић (Сердар Иван), Ст. Добричић (Мустај-Кадпја), ,Б. Теодоровпћ (Скеидер-ага), Л.