Српски сион

Бр. 47.

„СРПСКИ

сиое."

Стр . 785

0 томе нека буде слободно, г. уредниче, и мени коју рећи. Садањи дух и ток наставе наших вероисповедних школа заиста је таки хетерогеничан, да би унификација од преке потребе била. Учитељство у последњим деценима напредујући знатним кораком, вољно је тај напредак и реализовати; јУо не имајући ослонца, калауза с поља — чини то сваки по своме индивидуму, ограничавајући се ли на своју школу. Тако изађе ево дапас читав шар наставног градива, начела и обуке му. Просто: колико школа толико врста једног и другог ; а у таким околностима тешко младом почетном наставнику, јао надзорнику нри инсиицирању, а није благо ни тенденцији српских вероисповедних школа. Оно, могу неки ово стање школства нам за прелаз к' сталној новој епохи сматрати, но ја мислим, да би се ово стање за таково само онда и онде могло гледати, где се поред индивидуалног напретка за Аријаднин конац

извесни, свима познати аутори узимају. А је ли код нас тако ? Истину рећи: не! те за то се усуђујвм изрећи, да ја данаигње нам стање, и поред личног напретка многих, ипак болесним. сматрам; а за узрок те абнормалности држим са г. Нешковићем: досадањи начин писања школ. књига, а сем тога и неорганизацију учитељства нам. Код нас писац школ. књига не имајући, строго узев, специјалан насгавни план, нема на шта да се дидактично подупире; не имајући општа припозната методична упутства предавању нојединих настава, нема чему да се прилагоди; а не имајући прилике, да свој опробани начин прикаже, о ирактичности истога остале убеди: написав учебник по својим субјективним начелима, нреда га у живот, принуђен, својом личношћу и абстрактним мотивима. остале о практичности дела убеђивати, а ови њему то поверавати или нак прп употреби истог учебника оиет но своме нлану и начину кројити. То беше — и јесте — начин писања наших књига за основне школе; а такав начин никад не води концентрацији обуке што је по нас врло штетно. За то баш, да сем једнообразности наставе, никакве ине користи немамо од иредлога г. Нешковића — ипак би га ваљало с радошћу акцептирати, те да то по школу важно дело Школ. Савет у своје руке узме. Ово пак да

чини са следећим скромним доиунама на поменути нредлог: Први посао „одабраних од Школ. Савета" да је света дужност, установити епархијска учитељска удружења; те би се већ самим овим актом ближе дошло једнообразности наставе. Затим, иницијативу дати за оставерење једне оригиналне или сретно преведене, но свакако ваљане опште дидактико-методике. Даље, израдити специалан настав. план за све могуће околности основне школе; ово поднети епарх. учитељским удружењима да као практичари своје рекну и у сугласју једних и других исто устројити по захтеву сувремене педагогије и животне иотребе. После свршеног и оствареног овог рада а „на темељу предложеног и усвојеног плана расписао би Школ. Савет стечај за састављање школ. књига. У њему би се потанко све објавило, чега се писци — према односном нлану — морају придржавати". Но по моме мњењу, ваљало би овај стечај доставком и епархијским учит. удружењима доставити, а у стечају дотичног пис.ца обвезати, да по свршеном делу исти учебник има ирво приказати удружењу ком припада, упознавши дотичне чланове са употребљеним наставним начелима, и циљом, а такође и образложити све то; даље да је дужан поменуто дело за предмет дискусије поднети, те ће удружење дотичан учебник са својим резолуцијама заједно поднети „од Школ. Савета одабранима", који ће као ауторитети „критички и зналачки" прегледати, учебник без промене примити или дотичног писца упутити, да према примедбама поправи и поново поднесе односно, при састављању читанака упутити више њих компетената, да ЈУ заједнички израђују. Поднашање дотичних учебника епарх. удружењима сматрам за нужно из узрока: што би тим чином напредовање учитељства јако одскочило; што тако учебник не би учитељству из небуха пао, већ би се оно са начелима и циљом истога добро упознало, услед чега би реализовање истога много лакше и целисходније било; што би се иначе огроман носао „од Школ. Савета одабранима"знатно смањио, нреоставши им, да само као зналци ствар прегледају и што би из узрока: више људи више знају, до бољих, целисходнијих књига дошли. Ово на замисао г. Нешковића гледе из-