Српски сион

С тр . 802.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 48.

љекарије; особита је брига обраћена на бољу дјечју храну, н. пр. да је свјеже и добро мнијеко, које се иродаје на трговима, и друга средства њихове хране; уједно се номаже и сиромашним дјетињим матерама. Рад заиста, напредује и расте, али је и иотреба аа помоћ дјеци велика, непрестана, без одлагања. И што више тај рад напредује, све се више показују путеви, којима се долази до милости и помоћи дјеци. Света црква, од својих првих дана васпитачица сиротих п несре"ћних, узела је потпомагање убогој и болесној дјеци под своју заштиту и црквена је власт одобрила посебан тас за скунљање новца у црквама у момоћ њихову, а уз то је ноказан данашњи дан тога скупљања као дан, који најбоље одговара томе по својој свећеној успомени. Приступите од свег срца томе раду помагања невољној дјеци жртвом, колико ко може учинити. Она ће иослужити правоме добру, највећо.ј потреби, коју ;'е особито заповједио Господ Спаситељ ч послаће на вас и на вашу дјецу Божји благослов и одобравање небеске Царице.* С руског С. Славков. * И ако је ова проновед изговорена на далеком Северу, прилике у погледу сиротне деце исте су тамо као и код нас. Невоља је свугде невоља. Можда и ова процовед кога поведе хришћансжом размишљању о невољи сиротне деце и добрим делима, којииа се та невоља утишава. — Ур. 0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Доласком Христовим наступила је промена: стари завет Бога са човеком замењен је новим заветом. Христос је и дошао за то, да „укине прво, а постави друго." (Јевр. 10., 9.) Дакле: не уништење и престанак, него промена. Остављајући друго, да видимо, како је било са празницима. У старом завету беше овај „закон за пасху: ниједан туђин, да је не једе. А сваки слуга, купљен за новце, кад се обреже, нека је једе. Дошљак или најамник да је не једе. (II. Мој. 12., 43.—45.) Како је Христос дошао на земљу, да спасе не само чланове избранога народа, него и свакога човека из незнабожаца: то је имао установљен бити такав празник, у коме ће моћи учествовати синови свакога народа на земљи ; треба-

ло је установити пасху, коју ће моћи празновати и туђин и дошљак, а без купа за новац, и без обрезања. И доиста установљен је у новозаветној цркви такав празник: празник Христова васхрсења — по несмама св. цркве нравославне — и назива се „пасхом," и то „новом пасхом"; јер као што је старозаветна пасха подсећала на излазак народа Израиљског из Мисира, и на ослобођење његово од ропства Фараонског; тако је новозаветна пасха подсећала на васкрс Христов из гроба и на ослобођење васколиког рода људског од ропства греховног, за то св. правосл. црква и пева о васкрсу Христовом : „Празнујмо смрти умртвљење, адово разрушење, другога вечнога живота почетак.. " (тропар 7. песме „канона"). У старом завету о празнику пасхе имала је свака породица изабранога народа заклати по једно јагње; у новом завету, а о пасхи првој, заклано је за све људе само једно јагње. У старом завету узимало се и клало се јагње из реда и рода животињског; у новом завету заклано је јагње из реда и рода људског, заклан је Христос, који се „као човек, јагњетом назвао" и који је „као једногодишње јагње . . . вољно за све заклан био" (тропари четврте песме). Св. наша нравославна црква у својој песми вели, да је „Христос нова пасха, жртва жива, јагње Божје, које узима грехе света." (Припев на 9. песми). Нећемо се дотицати и осталих празника Христових св. наше цркве православне; доста је и то, што рекосмо и наведосмо о „дану васкрсења", том „празнику над празницима, и слави над славама" (Стихира. 5. гласа, која се поји на „Стика и нкш^к" а после стихира „нд и стихира „пасхе"). Јест, доста је и то, па да дознамо и да се уверимо, да ли и колико има право св. наша прав. црква, када се сећа и празнује поједине знатне и важне. а по живот цркр.е корисне и спасоносне догађа.је из живота Христа, Божјега Сина. Треба само да видимо и да се уверимо, је ли св. наша прав. црква одмах у почетку живота свога доиста празновала дан Христова васкрсења, као што ми то данас чинимо. „Ако који епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао св. дан Пасхе прије прољетне равнодневнице заједно са Јудејима, нека се свргне" (7. апостол. правило). Из овога правила јасно дознајемо и тврдо се уверавамо,