Српски сион

Г >р. 51

„СРПСКИ

СИОН."

утаначен с Богом, који дели доброчинства. Бог обвезан беше да излива свој благослов на Израиљћапе, и обвезан беше да награди земним благом сваког, који испуњава Његове заповеди, и казни наругаитеље тиме, што их лишава сваког блага. С тога гледишта сиромаштво сматрало се знаком божаственог одрицања. Исто се тако може разумети да је богати Израиљћанин држао себе за врсног Божјег служитеља, који заслужује небесна благослова, који добија достојну награду. Али да са свим умири своју савест богат Израиљћанин дужан беше, да се побрине за своју мање иривилегисану браћу, као и за оне суграђане, који беху сиромаси услед тешких времена, услед верности закону, и оданости приликама избранога народа. Давати милостињу таким суграђанима држало се за благочестиво дело, то је значило „справедљивост". Ето, зашто се у опће милостиња изказивала речју г справедљивост". „Пазите, да правду своју не чините т. ј. милостињу, пред људима"; (Мат. 5. 1.) то нам разјашњује важност, какву је онште милосрђе и делење милостиње добило у религиозној пракси Израиљћана. За богаташе милостиња беше средство, којим се чистише тешки и мали греси према ближњему, исто као и тешки пороци, који често спровађаху трговину и новчану операцију. Жртвујући новац у корист тих невољних, који беху жртва свога благочешћа, делимично искупљиваху богати Израиљћани своје грехе. „Милостиња ослобађа од смрти и чисти од сваког греха" вели књига Товит, једна најкарактеристичнија књига у тој епоси. (гл. IV. П. ХП. 9) И тако се богати није ништа устручавао у руковању својих дела (рада), те користећи се новцем свога благостања, још га хвалише за његову дарежљивост, наслађавао се овде на земљи спокојством своје савести и иадао се блаженству у будућем животу. Нама, је иознато, како је силно иоразио Исус Христоо ту ташту и дражбену великодушносг. „Кад дајеш милостињу, не труби нред собом, као што чине лицемери ио зборницама и но улицама, да их хвале

људи. А ти кад дајега милосгињу, да не зна левака твоја гато чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно". (Мат. VI. 2 — 3—4.) Мало час речено показује нам одногаај Исуса Христа нрема богатима и богатсву. То гито он пориче није превласт над земаљским благом. Прича, на пример, о „талантима" д^казује нам противно (Мат. XXV. 14 — 30 — иснореди Лук. XVI. 10 — 12). Међу друговима Христовим бегае и богатих људи, као Никодим и Ј осиф Ариматејски. И ако је рекао Христос богатомо младићу, да прода све своје имање и да за њим пође, то је он искључиво у том случају имао у виду педагогаке цели, гато би погрегано било узимати као опгати принцип. Исус Христос не осуђује богатство таково, већ грабљивост и неситост, а парочито лицимерство оних, који користећи се својим благом, неправедпо приграбљеним, ради своје таште славе и егоизма држаху, да ће иомоћу милостиње дотаћи се неба. На њих се и односе нарочито речи Христове. „Не можете служити Богу и мамону" (Мат. VI. 24 Ј1ук. XVI. 13) Дакле, узевгаи у обзир услове оне епохе, може се разумети одногаај Исуса Христа према земаљским благама и његово строго осуђивање богатих. На тај начин и може се разјаснити Њзгово страдање заједно са несретнима у свету овом, не само са онима, чије стра■дање је скопчано са благочестијем, него и са масом ниског порекла, којима тежак по ложај сметагае, ца извршују нрописе закона, те које с тога књижници и Фарисеји називаху „грешницима". Такових људи ниског иорекла, који постепеио осиромагаигае и који у тако жалосном иоложају беху, да се одржаваху милостињом, мора се претпосгавити, да их много бегае међу Израиљћанима. Они зарађиваху хлеб у зноју лица свога и представљаху масу народности, наиме оне, што ми данас простим народом називамо. Принуђени да изаберу или сиромаштво или нарушење закона, они изабраше ово носледње, те навукогае на себе мржњу зилота. Фарисеји јавно избегаваху опћење