Српски сион

С тр . 870.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 52

Ето како беше хришћанска црква у почетку свога постанка. Она не сачињаваше општину са новим култом. Први Хришћани и на даље иђаху у храм, принашаху жртве и строго иснуњаваху све нронисе закона Левита. Они се шта више, одликовали особитом ревношћу у том по гледу, што им је прибавило наклоност у простог народа. Та малена хришћанска општина не састављаше уједно и нову школу, у којој би се предавало мистичко скривено учење, са свим непознато до тога доба, основано на нова божаствена откровења, заводећи богословску науку, која је узвишена над истом, а која се нроповедала у синагоги. Догматичке препирке беху њој не познате. Чланови те општине читаху Стари Завет и друге свештене књиге, побожно чуваху учење Исуса Христа, спомињаху догађаје из РБегова живота, смрти и васкрсења, продужише духовно живети с ЕВим и сваки дан очекиваху Његов долазак. Јерусалимска црква беше једино братство надахнуто духом Исуса Христа, братсво, које је по Његову примеру продужило јеванђелску проповед беднима, и ко.је се поиуњавало несретнима из овога света. Братсвто то продужаваше дела свога Учитеља. У исто улазише крштењем. Тајанствено ломљење хлеба сјецињавалп је чланове братства међу собом и везивало их с невидивом главом. То беше једна породица. Породица Исуса Христа. Апостол Павле беше јако прожман тим духом у то време, када нроповедаше следеће: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Исусу Христу. (Галат. Ш. 28. Колос. Ш 11.) Његова јеванђелска проповед такођер беше управљена беднима: „Јер погледајте звање своје браће, да нема ни много премудрих по телу, ни много силних, ни много племенитих. Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами аремудре ; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако. И што је неплеменито пред светом и уништено, изабра Бог, и што није, да уништи оно што јест (Кор. I. 26—29.)

Бог хоће, да се сви спасу и да дођу у познање истине. (I. Тим. гл. П. 4). —• Такав беше савршен нови иринцип за цео свет. Јудеји мислише само о себи самима, а Грци беху велике аристократе. Они узимаху у обзир само изабране. Нижу класу презираху. Најмања брига о народном стаду сматрала се знаком гадиог тона. Класична древност не имађаше осећања за сиротњу. Проповедајући Јеванђеље Исус Христос је учинио почетак велике религиозне и наравствене реФорме, која је преобразила лице света. Оно је разјаснило неизмерну вредност душе човекове и једнакости, и беше квасац, који је ускисао и подигао цело тесто. Оно се у јерусалимској цркви открило оићењем иметка, у другим нак црквама открило се као дух солидарности. зближивши богате и сироте, господаре и робове, учене и неучене, прост народ и цвет благородног сталежа. Слично томе, као што је постојала хришћанска слобода и хришћанско братство, постојалаје хришћанска једнакост. Све је ишло за тим, да се оснује на земљи царство Божје. Јеванђеље бегпе спасоносна сила не само за будући живот, већ и за садањи. Јеванђеље је иредставило конкретну и практичну Форму, дух братског јединства и узајамне братске помоћи, о чему сањаху тада многи умови. Кад би и наше савремене сањалице (социалисте) који су тако удаљени од хришћанског духа, имале и најмање појма о духовним силама, које управљају у опште животом, онда би они очекивали обнову света и сиас не од атеизма и материјализма, већ од Јеванђеља Христова. На историјској светлости познали би они, да је дух света овога тућински, не религиозан, и врло аристократски, те но томе увек рађа тиранију силних и угње тавање слабих. Исто би се тако научили да разликује ираво, истинито Јеванђеље од лажног, на онима, који живећи у задовољству гледају на религију као на неку вишу полицију, која им чува њихове поседе. Човек који се брине само о личној користи свога иметка јесте егоиста. Он гњечи и потиекује у животној борби слабога и