Српски сион

Б р 52.

народа Израиљскога". Његова проницаеост увела је у тој маси остављених људи почетке божанственог живота, велику тежљу духовног пренорођаја, Он је чуо тептке ч уздахе кајућих се греганика, који стењући иод теретом свакидање нужде могаху обратити Богу само своје сузе. Учасник у - страдању; мишљаше, да је он позван: „да јави Јеванђеље сиромасима, да исцели скрушене у срцу, да проповеда заробљенима, да ће се отпустити, да отиусги сужље. (Лук. IV. 18.) * Ево човека, говораху књижницп и Фарисеји, који се дружи с грешницима и ;једе с њима, он једруг митарима и грешницима. Никада се још таково што није видело. То беше противно свима правилима тадањег религиозног живота. То држање Исуса Христа наговештавало је нов положај, противаи већ постојећем у савременом јудејству, у одиошају нрема закону Мојсеовом и вековним предањима синагоге. Исус Христос раскинуо је стари Формализам и утврдио значај унутарњег живота човечјег. „Јер вам кажем, да ако не буде већа правда ваша, пего књижника и Фарисеја, не ћете ући у царство небеско". „Тешко вама књижници и Фарисеји, лицемери, што чистите с поља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде (Матеј V. 20. ХХШ. 25. Лук. XI. 39.) Буквално вргаење правила закона Христос је заменуо побожним одиошајем према Његовој духовној мисли. „Чули сте како је казано старима: не убиј јер ко убије биће крив суду." А ја вам кажем, да ће сваки, који се гневи на брата свога ни за гато бити крив суду". (Мат. У. 21. 23.) Његов слободан одногаај према закону Суботе исто је тако карактеристичан као и тежња Његова да појача параствени елеманат свештеног кодекса. „Чули сте да је казао: око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем, да се пе браните од зла. . . Чули сте да је казапо: љуби ближљега свога и мрзи на непријатеља свога. А ја, вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се Богу за оие, који вас гоне. Да будете синови Оца свога, који ^е иа небесима". (Мат. У. 38 и след.)Но још нешто више бегае.

СИОН С тр . 869

Исус Христос вама таког значаја, као његови суграђапи. Раслабл>епоме, кога лу приведогае вели Он: ..Чедо опрагатају ти се греси твоји". Те су речи саблазниле ирисутие. „Зашто тако Бога хули", говораху књижпици. Они мишљаху, да само један Бог, ако је њему тако угодно, може непосредно праштати грех, ослобађати од „очистителних" обреда, које закон прописује. Али Исус Христос пикада ие поричући жртвеног култа, о ком говори, Он с највећим поштовањем, у толико не мање показује непосредно божаствено опрогатење. ЕБегове речи у том погледу ие подлеже ни најмаљој сумљи. Митар који кличе: „Боже милостив буди мени грешном'', отишао је оправдан кући својој; покајапог блудног сина нрима раширеним рукама у иаручја Своја без икаквих „очистителних" обреда. (Лук. ХУШ. 9. 14. XV. 11. и след.) Са таким учењем Исус Христос, не бојећи се гиева и проклетства званичпа чувара закона и предања, могаше се одлучно обратити к маси народа „и изићи на раскршћа и улице градске, иа путеве и мећу ограде, те позвати на вечеру сиромахе и кл>асте слепе и богаљасте." (Лук. XIV. 21. и след. Мат. XXII. 9. и след.) Јеванђеље се проноведа сиротима. Сада је јасно зашто учеиици Христови већином беху људи из простог ниског сталежа. А тиме се разјашњује и сиромаштво првобитне јерусалимске цркве. Без сумље покушај, који не беше увек — да се уведе опште имање, наперен беше држаљу његова не трајног положаја, но управо ми не знамо у каковом се размеру практиковало то опште имање, које у осталом не беше безусловно и узакоњено. Свакако већина црквеиих чланова беше у почетку сиромашна, тако да у место тнто би се рекло, да се ирви Хрпшћани у опће користили својим иметком, могло би се рећи, да се у оппгге користили својим бедним стањем. Они ио могућсгву помагаху један другога у нужди, да би се тиме испуииле пророчке речи Мојсеовз, „У твојој средини неће бити сиротога" (Втор. 3. V. 4) Лука нам такође говори : „Јер ни једап међу њима ие бегае сиромагнан". (Дјлп, IV.'34). -