Српски сион

Б р . 52.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 867.

ће сатрти главу тамне греховне власти, ђавола. Овај радосни глас кроз њега делом је нотомству његовом саонштен био; а после тога ово је Јеванђеље често и Авраму и његовим последоватељима у вери — ионављано било. Ово исто тајанствено обећање сацржи се у старом завету и оличено је у различитим: жртвама, тајинствима и церемонијама. Видите вкус и мирис наше праве и истините вере, који се по свима вековима разлива. Ма да је светлост вере ове у различита времена помрачивана бивала, као што је то било у време потона, у време Аврама и Мојсеја и доцније, кад је тама идолопоклонства скоро сву земљу покривала, те сила греха у свету овладала; то ипак благост Божја није пропустила, а да ове недостатке не исправи, и да онај страшни мрак греха, заблуде и незнања са душе човекове не разгони и неуништи. За ово дело употребљавао је Бог Своја милостива доброчинства, којима је он избранике Овоје у изобиљу обасииао и тиме их у вери утврђивао. Бог је употребљавао и казне, ко јима је казнио нечастиве и упорне грешнике, те их тиме на пут прави изводио. Но осим свега тога Он је употребљавао и живе речи великих и иросвећених људи, као што су: Ноје, Оим, Аврам, Мелхиседек, Мојсеј, Давид, Зороавељ, сви пророци и остали, чија су имена у светом писму написана и који су људе учили, да Бога и праву, истиниту веру иознају. Но сва средства ова, ма да су сама по себи силна била, ипак нису нити бујицу безакоња, нити пак повређену природу човекову сасвим исцелити могла. Сваки је стењао иод игом греха, сваки је у истини са сузама оне речи Давидове заваиити могао: „нема здравога места на телу моме, нема мира у костима мојима од греха мога; згрчио сам се и ногурио веома, вас дан идем сетан" (псал. 38. 3, 6 ). Због чега је нужно било и оне пророкове речи често изговарати: да нам Господ није оставио мало остатка, билн би као Содом, изједначили би се са Гомором (Исаија 1. 9). Ова нада Израиљева, која је још заостала била; ово благословено семе у плачевној долини ове земље наше, сазрело је и свога плода донело тек тада; кад се, по речима апостоловим: „Бог јави у телу" (I. Тимот. 3. 16). Онај, који је често и на различите начине кроз пророке и друге просвећене људе свет

исправљао, — тај је напослетку сам велико дело ово на себе примио и с нама о тајнама вечнога царства лично беседити почео; и примивши вид слуге дошао је на земљу, као Бог у телу човечјем да нас спасе. Кроз овога божанственога Посредника и Спаситеља и ми смо се, љубазни моји, од проиасти избавили, и нама, који смо у тами и сенци смртној били, засија светлост разума и истинитога богопознања. Као што о томе и апостол овако говори: „оправдавши се дакле вером, имамо мир с Богом кроз Господа свога Исуса Христа, кроз Кога и приступ нађосмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божје" (Римљ. 5. 1, 2). До чега нас доводи све ово расуђивање наше о томе? Доводи нас до тога тврдога уверења, да је ова вера наша, вера свију времена, да је вера свију старих, да је почетак њезин божанствен, развијање њезино чудно и дивно, да је крајња сврха њезина — живот вечни. Ова вера, ма да је у различитим приликама кроз различите фазе живота свога пролазила; то је ипак свагда само једно тело и један дух била, који је дух њу оживљавао и светом чинио. Променули су се обреди или церемоније и други спољашњи видови њезини, али суштина вере остала је непромењена. Му укрепљавајући се са вером овом путујемо заједно са Аврамом у земљу обећану, са Давидом искушења побеђујемо, а на лествици врлина заједно са Јаковом узилазимо. Ми заједно са свима најстаријима светима, по рече апостоловој: „сви једно јело духовно једеми и једно исто пиће духовно нијемо; јер су о они сви иили од духовне стене, која је зи њима ишла: а стена беше Христос (I. кора 10. 3, 4). Много би Еремена требало, кад би мп за потврду истинитога сведочанства овога сва места из светога Писма приводили. Зато ћемо бар само нека од њих навести. Сш Спаситељ кроз Свето Јеванђеље своје уверава нас, да неће уништити стару веру, те говори: „не мислите да сам Ја дошао да иокварим закон или пророке: нисам дошао да иокварим. него да испуним (Мат. 5. 17). Тако исто и свети апостол много иута исказује и потврђује, да наука његова не садржи ништа друго, него оно исто, што закон и иророци у себи садржавају. Као што и вели: Сведочпм и малом и