Српски сион

Стр. 6.

„СРПСКИ

СИОН."

на овај начин неће моћи постићи оно, што би требало ваљаним надзором, јер тек нема сваки протонрезвитер уједно и способности, да довољно одени рад, а то је понајглавније код надзора, да уочи недостатке у настави, па да невештог појчи и уиути. То је сасвим појмљиво, јер онај, који се није у тој струци образовао, који можда свог века није катихетске дужности вршио, не може као шго треба оденитн рад, а камо ли још кога поучити. Вадзор над кашихизацијом ваљао би да се врши са свим одвојто од ирототрезвитерске визитације , јер на овај начин, како се до сад вршио, не може се ни једном предмету поклонити довољно пажње. Све то иде летпмиде. И протонрезвитерске визитације као да нису ни за што друго, него да се тихи и мирни сеоски живот мало узбурка. Оно што им је управо задаћа, то се, смело тврдимо, бар у већини не изврши ни бар мало. Осим тога нужно би било, да се ова дужност, где год протопрезвитер нема довољно спреме, преда у друге, позваније руке. Ваљан и стручан надзор нрипомоћи ће врло много да и настава буде боља и успешнија. Свуд се данас тражи стручан надзор, па се не смемо ни ми томе оглушити. Да нам је потребан, довољно ће бити да наиоменемо, како се на многим местима, да не рекнемо скоро свуд, иостизава усиех не баш леним средствима. Отуд и бира, на жалост, да вероцаука, која би требала да је најмилији иредмет деци, постаје најнемилији, на по томе така настава и не постизава свога циља. А знамо, да што дете с мајчиним млеком усиса, остаје му најмилије целога века. Према оваком начину васиитања. у вери скоро да рекнемо, е је свеједно, предавала се веронаука у основној школи или не, јер детету, док на веронауци научи молитвице и др. месго да се улије љубави, да се одушеви за св. нравославну веру, изгони се можда и оно мало воље и љубави, што је од куће собом донело, па му се улева управо по мало равнодушности, да не кажемо шта горе. Има ли отуд св- наша црква користи? Зар ]е ..не. рушимо баш ми сами мало но мале- занеад^ишпц или површно васпитавајући млЉр. 'тко^^С^које временом ваља да занови Д^б|у^^«Ш^Ј , п|0!4но-моралном животу нашег на^роД^^^&^^б^-бујније снаге и нолета.

Недостатку том нашем нашло би се, држимо, лека једино у ваљаном и стручном, па и строгом надзору. Нашао би се у свако.ј дијенези увек довољан број свештеника, којима би конзисторије могле ову дужност поверити, а награда, која би им се за путни трошак давала, не би много теретица наше цркв. општ. блага.јнице. На послетку тај трошак би био незнатан према успеху, који би се на тај начин иостизавао.* Пре две године иисано је у овом листу о томе, да се свештеничке исповеди не држе више по манастирима, него по парохијама, иа том прпликом да се држе у школи угледна предавања из веронауке, што би нам свима од велике користи било Али ми смо научили да се не мичемо и волемо, да је све по старом. Исповеди се и даље држе по манастирима. На њима се говори о свему и свачему, само не о ономе што је најпотребније. Тужимо се и даље како народ слабо похађа цркву, па како морал опада итд. Гледамо спокојно како на многим местима у винограду Госнодњем лоза кржљави, суши се и отиада, а нећемо да се иотрудимо, да изданке бар боље однегујемо, како би они по времену добро однеговани бољи род донели. Ми хоћемо да решавамо и иигања, која се нас баш у првом реду не тичу. Лепо је п то коме се може, али време је, да прионемо и око посла на, који смо нозвани, на уз добар надзор надајмо се, да ће се раду са више воље и љубави приступати, иа и успети. -6. * У осталом еве би ее то код наших цркв. оцштина могло иакнадити уштедом у другом чему, нгго би ее иостмгло лако, кад еиарх. ревизори не би гледали само на то, да ли се своте елажу, него уједно и испитали: је ли се на дотичне предмете баш морало толико издати, колико се издало, а тога се у рачунима много налази.

Нека наређења Х1Ј11 зак. чланка из год. 1895. о слободном исповедању вере с погледом на назарене. Код нас се већ много говори и пише о назаренима. Говорило се и говори се: о узроцима, за што се назаренство код нас тако шири, као и о томе: како да му се на нут стане. И кад год се повела реч о томе: ко је крив ширењу назаренства, увек је највећа кривица бацана на свештенство; а ако се говори о томе : како да се назаренство сузбије,