Српски сион

Бр. 4.

„СРПСКИ

томе књига у сво.ј целини света угледати. (Управни одбор „Матице Српоке") држао је 17. (29.) јануара о. г. своју седницу нод председништвом А. Хаџића председника друштвеног. Од многих предмета сиоменућемо неке. знатније. Кр. уг. мпнистарство унутрашњих послова одобрило је поновни избор А. Хаџића за председника „Матице Српске". Поднесенп су кр. угар. министарству просвете и дрквених послова тражени извештаји о неким дужницпма фонда Текелијпног п о псплати неких потражпвања на рачун истога фонда. ■— Впреосвештени г. епископ Бачки Гермап Опачић, захваљује на уступљеној дворани Матичпној за епархијску скупштину.Одобрен је уговор, којнје изаслани нододбор з г тврдио са столаром Савом Романовпћем за стелажеу библиотеци јМатичиној, с тим условом, да ти стелажи морају бити готови до 1. маја о. г. — Прихваћен је предлог секретарев, да му се одреди помоћник, који ће библиотеку у новој згради сместити н потребне каталоге о њој зготовити, како би се после ти каталози моглн штампатн. — Дата су потребна упутства фискалу друштвеном дру Илији Вучетићу у погледу судом одређене надопуне оставинске расправе након Анастаспје Коларовићке. — Председник јавља, да е са члановима управнога одбора на то позванима дзненада сконтровао касу Матичпну 16. (28.) јануара о. г. п да је иста нађена у најбољем реду. — У пододбор за издавање зајмова изабран је Александар Којновић, члан управног одбора. — Поклоњене су о трошку Матичином издане књиге: Збору редовничке младежи босанске у Печују, друштву „Напредак" у Загребу п још неким друштвима и школама. Упућен је економскн пододбор, да се постара о изнајмљивању неких станова и о поправци тарабе у Матичиној кући. — Издано је више зајмова на пупиларну сигурност. (Свештенство пред судом „Народности"). „Народност" је донела у свод 6 броју уводан чланак „Безбожничка зарава и свештенство." Посматрајући грозне симтоматичне појаве и догађаје у Угарској: у Абоњу, у Фелишталу, Шпкешду, у Богомиру, у Торња-Ершу, у Балмаз-Ујварошу и у Суботици, у којој хтедоше убптп капелана Белу Шпмрака, када је почео своје предавање против социјализма, уз узвике: ,,Нема Бога, нема отачаства," — „Народност" долази до чудног закључка, да је тим појавама ирави кривац — свештенство. Није јој то испало из пера, него она то као своје уверење потврђује речима: „Јесте, свештенпци, ти духовни пастирп стада човечијег, изневерили су свој узвишени позив. Част и признање нека је појединпм изузетцима, али то при оцени целине једва да долази у рачун, (!) огромна већина њпх, без разлике конфеснја, већ одавна не испуњава своју дужаост. Свештеник је данас

и не само данас, већ одавна, свашта пре и свашта више него оно, што би по светом свом позиву смео и требао да буде. Он је политичар, агитатор, слободњак, општпнар, трговац, све и сва више него свештеник.. .. Свугде ћете га впдити. Али ћете га, бар у нас, врло ретко, једва једаред у годинп видити да проповеда слово божије, а никада га не ћете впдпти, да и најмању пажњу обрати на душевно стање свога стада и заразе које се ту појављују и које би се у зачетку врло лако излечитп могле... . Научењаци, државници, новинари још ће данас по кад и кад дићп свој глас против које душевне заразе — свегатеници никада. . . . Очајни крпк, да нема Бога зачуо се само са њпхова немара" и т. д. Душа на« боље и образ нам горе, што признати морамо, да у горе наведенпм речима а и у осталим наводима „Народности" нма доста грке н жалосне истине ■— али само с тгледом на иојединце. Јесте, има и таких свештеника, па и код нас, какве нам приказује „Народност". Али нас је уједно заболела безобзирност и неправедност тога листа, којом он огромну већину п нашег, па особито, реклп би, нашег свештенства, приказује и жигоше таквим, и ако се ниједан од наведених случајева није догодио у српској парохији. Тај лист је то учинпо сигурно ћопа Ме, — али и у необавештености својој и у своме песимизму, којим он са неких њему нознатих егземплара изводи дедукције врло оиасне за саму ствар, коју хоће да заступа, врло смело и неправедне, безобзирно према свештенству, које свој позив схвата и врши. А огромна већина нашег свештенства је таква — а не како је немилице прес УђУЈ е „Народност." Ако „безбожничка зараза", којиж именом хоће „Народност" да оцени све односне појаве, и крај огромног таквог свештенства избија на површину, то је доказ, да је та зараза више манифестација других болести и зараза, а и врло озбиљнпх одношаја у нашем социјалном животу и љеговим потребама, захтевима, а бива и прохтевима. А томе свему као да се „Народност" чинн невешта, шта више, уводом свога чланка све то као да и превиђа. У оценивању појава, не ваља бити једностран ; при осуђивању криваца не треба бити нагао, и сувише субјектнван, па ће се доћи до истине и само истина увек казивати. У име истпне, а ради праведне одбране већине свештенства нашег, а не хтијући се упуштати у полемику са „Народности," морали смо оволико рећи. „Народност" је својом осудом „прећерала" забраздила дубоко. Надамо се, да ће се поправити, јер држимо, да није ни хтела да греши и да нашем честитом — какво је већина — свештенству неправде и увреде наноси, и о њему у народу и свету изазива и градн мишлење, каквог га је она удостојпла. Ако усгреба казаћемо и више. (Г. Хор^е Попови^) професор учитељске школе у Пакрацу положио је на дан св. Саве професорски испит с одличнгш усиехом у Будимпешти.