Српски сион

бр. 8.

„С1РПСКИ СИОН.«

С тр . 11б.

исто тако свршити, као и онај најнемоћнији и најбеднији човек? Да, браћо драга, само је један силан, један само свемогућ, а то је Господ Бог наш! Људи су малени и незнатни према тој слави и величини. Па колико их има, који .су Богу са свим одани, који у Богу једино траже среће праве и презиру људско ништавило? А колико их има, који на Бога никада и не мисле, него срећу своју овде у богатству и страстима налазе ? Колико их је, који земаљски живот овај више свега цене и ђаволу служе? А не знају јадни, да и када се пресретнима осећају, да је све то лажно, све пролазно и варљиво. Та једном ће сваки од њих с болом узвикнути: нема среће праве на земл>и, нема сталне радости! „Каква је корист човеку од свега труда његова, којим се труди под овим сунцем? таштина над таштинама, све је таштина," вели Премудри Соломон (књ. Пр. 1. 2. 3.) И тако је заиста, јер богатзши могу за час осиромашити, сиротни се обогатити, најсрећнији унесрећити се, а несретни усрећити се, праведници муке трпити, а грешници благовати. Све је на свету варљиво; данас си весео сутра тужан, данас славан сутра понижен. Када Дионисија млађег, краља Сицилије, после силаска с престола упиташе, шта му .је Платон и филозофија користила? Одговорио је: „Помогла ми је, да промену среће равнодушно подносити могу." Нема на земљи онога, који би могао знати, шта је срећа, а да никад није искусио несрећу, нема данка бела без ноћи црне. нема сласти без горчине, јер „Чашу меда јошт нико не попн, Што је чашом жучи не загрчи", рекао је велики песник „Горског Венца". Често пута у најбољем часу живота свога, мора човек да остави све своје благо и одлази са овога света. Па кад нема на земљи среће сталне, а сви ми свом силом тражимо сретни да постанемо, где да нађемо срећу ту ? Света нас црква учи, да ћемо праву срећу у животу после смрти наћи. „Свет нролази и жеља његова, а који твори вољу Божју, остаје до века", вели св. Јован Евангелист (I. Јов. 2., 17.). Бог, кад је човека створио, даровао му је нешто, што никада не умире, дао му је душу бесмртну. Али за душу Бог је одредио и неко средство,

средство помоћу ког ће доћи до среће, — а то је овај привремени свет. Ако ће се човек овде по Богом даном му закону владати, доћи ће до савршенства, не влада ли се — изгубљен је за увек, како нам то данашње св. Јеванђеље каже. Син Божји судиће поданицима својима, које је Он крвљу својом искупио. Праведне ће поставити на десну, а грешне на леву страну; једне ће осудити на блаженство, друге на муку вечну. Па да ли је наука ова о будућој награди и казни бесмртие душе истинита? Браћо драга! Сви народи на земљи исповедаху и признаваху то. Мисирски су свећеници нрви нут открили, да је душа бесмртна, вели Иродот. Халдеји су учили, да постоје звезде, где се зли казне, а добри награђују. ЕггтГмни, Персијанци, Грци вероваху у елизијске пољане и тартар. Мудри Сокраш сматрао је душу човјечју као учасницу Божјег суштаства за непролазну — бесмртну. А тако и ученик му неумрли Плашон. Инди иђаху на гроб погинулог на бојном пољу носећи му јело, као да душа његова хране потребује. Тускулани Цицеропови и Ђнеида Виргилова уче, да судбина мртвих зависи од живота њихова на земљи. Виргил вели на једном месту : „Кад јаднике живот и последња светло-ст остави, не ће их свака куга и свака рђа телесна ту са свим оставити; свака ће душа мо ати своје цретрпити." Германи, Кинези, Келши ијужни Острвљани вероваху у одмазду после смрти. Глас свију народа истина је; глас је Божји то. У основним идејама слаже се цело човечанство. То не може бити случајно; то мора имати реалне подлоге, те су идеје истините. Та и неки нам унутарњи глас каже, да све није свршено у гробу и да је смрт само преобразба. Што би поштовање гробова тако живо било мал те не у свију народа? Та сви осећају, да нешто преживљује смрт; но не материја, која се расиада у гробу; то је душа, душа бесмртна. За то је и казао Жан Жак ЈРусо, тај велики муж: „Све оштроумље метафизике не баца ме ни један часак у сумњу о бесмртности моје душе; ја је осећам, ја у њу верујем, ја се у њу надам, ја је хоћу, ја ћу је бранити до последњег дана." Што би кривца мучила грижа савести, то огледало другог живота, које прети кривцу ?