Српски сион

бр. 8

„СРП СКИ СИОН. ц

С тр . 117.

ове ће очи гуштери испити, ово ће тело прах и пепео постати". Те речи имале су толики утецај на душу младе жене, да је од тог доба у с.ред метежа великоварошког као права испосница живела. Напојени вером у загробни живот, с радошћу су ишли у сусрет смрти Срби паћеници у своме петстолетном ропству. Православље нас је, браћо моја, спасло кроз готово пет векова страдања п лелека и сачувало нас до сретнијих дана. Кад оно наста јаук и писак сиротиње раје, када паде последња звезда са неба славе и величине Србинове, кад занемише милогласна звона и божанске песме по црквама, кад нропишта чедо у колевци, кад овлада ужас и страх, када се свуда лила крв и сузе погаженог српског народа, онда се Србин крепио својом вером православном и летео радосно на крвава бојишта, да гине за „крст часни и слободу златну." За то, браћо српска, не проводите шалу с вером, јер ће доћи време, кад ће се шала ваша у плач претворити. Наука Хришћанска надживела је све нападаје и критике, јер заиста: ШћП 1ат §апс1пт ев!, ^ио<1 поп аН^иапДо У1о1е1; аис!асЈа; што ће рећи: иишта нема, тако светога, што не би кад год дрскост човечја оскврнила. Победа Хришћанства давно је решена! Драги слушаоци! Да нас не би смрт изненадила и затекла неспремне за улаз у вечни живот; а због земаљског живота да не би изгубили вечну срећу, будимо свагда спремни и старајмо се за душу нашу, ,јер се не зна, када ће бити жетва Христова. То је тајна Божја. Владајмо се по примеру старих наших, да би се удостојили оних слатких речи Спасових: „Ходите благословени оца мога, наследите царство, приправљено за вас од постања света." (Мат. 25. 34.) Амин!

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) б.) 0 црквеном, свештеном оделу свештеничком. И ако су синови избранога народа, народа Израиљскога, имали и носили одело, које их је „оиомињало свих заповести Господњих", те нодстицало на „творење" истих, а тиме доприносило томе, да „буду свети Богу својему"

— ипак они синови народа Израиљскога, које је Бог себи на службу изабрао, онда, кад су вршили службу Божју, кад су приступали „светињи". кад су улазили у „шатор од састанка", не смедоше тога чинити у обичном оделу, него имадоше за ту службу одређено нарочито одело: „А ти узми к себи Арона, брата свога, са синовима његовим између синова Израиљевих, да ми буду свештеници... и начине свете хаљине Арону.. и синовима Ароновим." (II. Мој. 28., 1 —2. и 40.) Па кад је у тој глави наређено, какве хал.ине имају бити на Арону, а какве на синовима његовим, када врше службу свештеничку, и кад је наведено, од чега се те хаљине зготовити имају, завршује се иста глава: „И то нека је на Арону и на синовима његовим, кад улазе у шатор од састанка, или кад приступају к олтару, да служе у светињи, да не би носећи грехе погинули" (43 ) Те хаљине Аронове и синова његових имао је Мојсије и осветити; а осветио је их тако, када је у те хаљине обукао Арона и синове његове, па онда „узео уље за помазање и крви, која беше на олтару и покропио Арона и синове његове и хаљине њихове с њим; и тако посвети Арона и хаљине његове, и синове његове и хаљине њихове с њим." (III. Мој. 8., 30.). Старозаветно свештенство дужно је било имати на себи „посвећено" одело не само онда, када је вршило прву и најглавнију дужност своју, када је жртву принашало, када је на име крвљу животиње на жртву принете „кропило олтар озго у наоколо" (III. Мој. 1., 5.), или „помазивало рогове олтару" (4., 25.), или замочивши прст свој у крв седам пута кропило крвљу пред Господом иред завесом од светиње" (4., 6.) или спаљивало на олтару одређене делове, а баш и целу на жртву принету животињу; него је требало имати на себи то одело и онда када је вршило мање дужности своје, наиме када је од сиаљене жртве преостали „пепео згртало и код олтара изручивало", а што је свештеник имао чинити другог дана „у јутро". (6., 9. —10.) И новозаветно свештенство поред свог нарочитог свештеничког одела има друго и опет приступати олтару и сме служити службу Божју. •Сасвим је друкче код назарена: они при