Српски сион

Стр. 118

„СРПСКИСИОН."

Бр. 8.

служби Божјој, односно нри богомољи нв употребљују освећена одела, свакако за то, што се у св. писму новога завета, — кога се они нарочито придржавају — не наводи, да се нри вршењу службе Божје има унотребљавати освећено одело; а ови се држе тога: чега нема у св, иисму (наравно: новога завета), то није ни нужно, управ то је забрањено. То, што св. писмо новога завета не говори о свештеном оделу, још не значи, да га свештеници цркве Христове при вршењу службе Божје нису употребљавали; него може значити само то, да св. нисмо новога завета, односно да апостоли Христови нису ни хтели говорити о свештеном оделу свештеничком, као о нечем споредном и мање важном. Да је доиста тако сведочи то, што је један пастир и учитељ новозаветни, један свештеник цркве Христове написао иовеће дело, написао „Шест књига о свештенству," па у целом делу томе он се и не дотиче свештеног одела свештеничког. Но не само ноједини св. оци и учитељи црквени, него се ни читави сабори св, отаца и учитеља без нужде не дотицаху свештеног одела цркве Христове. А кад се нуждом нагнани свештеног одела дотичу и о њему говоре, они се дотичу само онога, чега морају, и говоре само онолико, колико се ређи морало. Помесни сабор Цариградски, који је 861. г. одржан у храму св. Апостола у свом 10. нравилу „наређује, да каноничноме свргнућу подлегну сви они, који ради своје користи понесу, или на свету употребу обрате... ма шта, било од свештених и светих сасуда или одежда, игго су у олтару..." Овде се тек спомињу „свештене и свете одежде," али се опширније о њима не говори, нити се ређа и наводи, које и какве су те одежде. А да не беше злоупотребе са тим „одеждама", правило их ни споменуло не би, и ако су те „одежде" постојале и употребљивале се. — Други један много ранији помесни сабор, који је око 343. г. у Лаодикији одржан, и опет се само олако дотиче свештеног одела; тако тај сабор својим 22. правилом забрањује „ипо^аконима," а својим 23. правилом опет „чацима и појачима носити орар." „Орар" је свештено одело, које при служби Божјој употребљује свештеник најнижег степена — ђакон. Оабор забрањује „ипођаконима, чацима и појачима носити орар," а и не спомиње, да су га дужни носити ђакони, јер се то већ разуме.

Осим ђакона беху још пресвитери и епископи; према томе „орар" не беше једина „свештена одежда", него је морало бити још и других „свештених одежда", које су презвитери и епископи при служби Божјој употребљивали; па ипак се сабор тих „одежда" не дотиче, нити их спомиње, јер му не беше нужде, јер не беше злоупотребе. У цркви Христовој било је многих и разних јеретика и одступника; њих је било још у прва апостолска времена. Па иоред свих тих многих и разних отпадника и јеретика није познато, да су или православни кога корели због употребе свештеног одела; или да су какви отпадници и јеретици православне због уиотребе свештеног одела изобличавали и осуђивали. А то је онда јасан доказ, да је у цркви Христовој постојало и употребљавало се свештено одело. Могло би се рећи, да новозаветном човеку и односно свештенику при вршењу службе Божје и није нужно свештено одело, јер новозаветни човек „није роб" као што је то био старозаветни човек, „него је син" (Гал. 4., 7.), због чега и с&м Христос новозаветне људе „не стиди се назвати браћом својом." (Јевр. 2., 11.) Но шта се управо у нов. завету променило в усавршило ? да ли се променио и усавршио човек, или су се променила и усавршила средства, која су човеку ради спасења пружена и дата? Сами назарени признаше и потврдише, да Христос својим доласком није променио и усавршио људе, односно људску природу, него је променио и усавршио средства, којима се људи спасавају. Дакле: у новом завету је човек онај и онакав исти, који и какав је и у старом завету био; човек је у нов. завету остао онај стари — човек са свима својим манама. и недостатцима, грешним жељама и склоностима на зло; само су томе староме човеку пружена и дата јача и снажнија средства за спасење: „Јер крв јунчија и јарчија не може узети греха. За то улазећи (Христосј у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио." (Јевр. 10., 4.-5.) Па кад је старозаветном свештенику нужно било нарочито, „посвећено" одело, да би могао вршити службу своју, да би смео приносити „жртве и дарове": онда је свакако и ново-