Српски сион

Стк 154.

.СРПСКИ СИОН."

Вр 10

златом може дати откуи за спасење? Не може. Када би то тако могло бити, онда онај, који би задобио свет, а душу своју изгубио, дао би злата да се у пламену топи те би се тако избавио од муке. Али никаква блага на свету, па ни сав свет не могу искуиити изгубљену и грешну душу од вечне муке. Наша је душа још грехом Адамовим пала и изгубљена била, ал' ју је тада из руку адових искупио сам син Божји својом пресветом и животворном крвљу. Као што вели св. апостол Петар: „Знајући да се пропадљивим сребром или златом не искуписте из сујетног свога живљења, које сте видели од отаца; него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречпста јагњета." (I. Петр. I, 18, 19). Зато и ми нравославни Хришћани, увек а особито сада у ове дане часног и великог носта, — озбиљио се постарајмо о души својој; те нринесимо Богу на олтар најдрагоценија блага душе своје, као откуп за спасење наше. Душа је иаша преча од свега другог, душу само једну једину имамо, те ако њу изгубимо, изгубили смо онда и живот и сиасење своје. Зато сада у ове дане, љубазни моји, иодајмо Богу, уз свој прави и истинити пост још искрену исповед и срдачно покајање за грехе своје; а са та три алема камена украсивши круну својих добрих дела примимо најдрагоценији дар Божји: св. причешће — иречисто тело и животворну крв Христову, као једину залогу за откун спасења свога. „Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворноме и грешном, и син ће се човечји постидети њега када дође у слави Оца свога са анђелима светима." Ако хоћемо да души својој спасење снремимо, то смо дужни, не само срцем веровати, но и устима исповедати веру у Христа. Сваки се човек састоји из душе и тела, те се душа освећује вером, а тело исповеђу. Као што вели апостол : „јер се срцем верује за правду а устима се иризнаје за спасење." (Римљ. X, 10). Онај пак, који се стиди веровати у распетога Христа и исповедати Га као Сина Божјег, — тај се стиди и речи јеванђеоских, па тога ће се и сам Господ постидети и осудиће га на страшноме суду као недостојнога царства Божјега, саречима: „иди од мене проклети у огањ вечни." Данашње св. јеванђеље учи нас, православни Хришћани, да се и ми одречемо свега светскога — Христа ради, а то је: да не грамзимо за богаством, славом и телесним угодностима; него то све да

ирезремо и крст свој великодушпо да носимо. Ми у трпљењу своме треба да иокажемо спокојство духа свога, да покажемо свету да је силније наше трнљење него његово гонење. У јаду, жалости и очајању, да се утешавамо добром савешћу, која живо увесељава дух наш. Тако спокојног духа и мирне савести, да пођемо за Христом, а то је: да слушамо науку јеванђеоску и заповеди Божје тако, да и ми можемо као аностол Павле рећи: „А ја више не живим, него живи у мени Христос" (Галат. II, 20). Да се ничим другим пе хвалимо, но само крстом Госнодњим, јер ми имамо многе непријатеље спасења нам, који нас одвраћају од закона Божјег и на нут грешни нас наводе. Сав живот наш земаљски јесте: узбуркано море страсти, безддн нанасти и беда, болести, жалости и искушења; што нам све ненријатељ нашега сиасења наноси. Но часни и животворећи крст, одбија од нас буре и таласе мора страсти у овом нашем животу, теши и крепи душу нашу у борби противу наиасти, пскушења и свију зала, које нам враг наноси, а та су зла: иечисте иомисли, гнев, негодовање, завист, освета, среброљубље и друго. Крст нам помаже, да у место свега тога усадимо у душу своју: врлину и тежњу к сваком добру; с том тврдом надом, да ће наша врлина и добро дело у своје време у нуној светлости открити, чиме ћемо ми достојан откуп принети Богу за душу своју — и спасти се. Чиме ћемо уједно и то показати, да се не стидимо Христа и речи његових; но да јарам врлина свију добрих дела и дужности ХришКанских, — драговољно ва себе узимамо, с том тврдом надом у Бога, да ће нам Он то сиасоносно бреме наше олакшати и иутем славе на Голготу — у вечно блаженство нас одвести. Амин.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Б.) 0 самој тајни свештенства. „Видели сте, шта сам учинио Мисирцима и како сам вас као на крилима орловим носио и довео вас к себи. А сада ако добро саслушате глас мој и ушчувате завет мој бићете моје благо мимо све народе, иремда је моја сва земља. И бићете ми царство свештеничко и народ свет." (II. Мој. 19., 4. — 6.) — тако