Српски сион

Бр. 10.

„СРПСКИ СИОН

Стр. 155

рече Бог преко избраника свога Мојсија синовима Израиљевима. Па и ако синови Израиљеви сви скупа сачињаваху „царство свештеничко," беху сви „свештеници"; инак у томе „дарсгву свештеничкоме" беху нарочити свештениди, који су једини имали нраво „приступати светињи, улазити у шатор од састанка ирилазити к олтару и па истом спаљивати жртве." За то и вели Бог Мојсију: „А ти узми к себи Арона, брата свога, са синовима његовим између синова Израиљевих, да ми буду свештениди " (28 , 1.) А Арону рече Господ: „А ти и синови твоји с тобом вршите свештеничку службу своју у свему, што припада к олтару, и што бива иза завеса, и служите; свештенство даровах вама, за то ко би други иристунио, да се погуби." (1У. Мој. 18., 7 ) ■— Дакле: Арон и синови му имали су и смели су „радити," што треба у светињи и што треба на олтару" (ст. 5.), а Аронова „браћа, племе ЈГевијево, племе оца његова" имали су бити „уза Арона, и служити му" и „радити, што треба у свом шатору, али к судовима од светиње и к олтару" нису смели приступати, јер би „изгинули". (ст, 2—-3) Па кад — осим Арона и синова му — ни браћа Аронова, племе Левијево није смело служити „у светињи и на олтару": онда су остали синови Израиљеви, односно друга племена избраног народа тога још мање чинити смела. Но не само да остали синови Израиљеви, друга племена избраног народа нису смела служити „у светињи и на олтару," него синови ти и племена та нису смела служити ни у „шатору од састанка," нису смела чинити ни онога, што је имало чинити „племе Девијево; јер Бог рече Арону: „али — осим Левита — нико други да не приступа с вама' 1 . (ст. 4.) — Да је прекршај ових Божјих заповести од стране синова Израиљевих: на име ако би ко из племена Левијева усудио се извршити службу свештеничку; или ако би когод из осталих 4 племена избранога народа дрзнуо обавити службу Левитску, строго па и смрћу кажњен био, доказује смрт Коренија, Датана и Авирона и осталиХ побуњеника (види целу повест: IV. Мој. гл. 16.) и смрт Узина (Озанова) — (II. Сам. 6., 1. — 7.). Као што видимо у народу Израиљском, у том „царству свештеничком" беху свештеници и свештенички послужитељи, Левити.

И ако је цео народ Израиљски био „свет", ипак они синови тога „народа светога," које је Бог изабрао и себи на службу ноставио, да би могли вршити службу свештеничку имали су бити — посвећени. Посвећење то обављало се тако и тиме, што се дотичним члановима избранога народа „крвљу овна за посвећење помазивао крај деснога уха и палац десне ноге". а осим тога имали су бити „покропљени уљем за помазање и крвљу тога истога „овна за посвећење", а првосвештенику се још „изливало уље помазања на главу." (III. Мој. 8., 22.-24. и 30. и 12.) Док су свештеници, који су имали служити „у светињи и на олтару" имали бити посвећени; дотле су Левити, који су служили „у свакој служби у шатору од састанка" имали бити само „очипЛени." Очишћење то извршивало се тиме, што су Левити били „покронљени водом очишћења", а уз то су имали очистити своје тело и опрати хаљине своје. (IV. Мој. 8., 6.-7.) Прва и главна дужност старозаветног свештенства бсше принашање жртава; уз то су свештеници имали још ,.учити синове Израиљеве свим уредба.ма, које им је казао Господ преко Мојсија" (III. Мој. 10., 11.), као што то врло лепо засведочава и пророк Малахија: „Јер усне свепггеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама " (2., 7.) — Уз те две имађаше старозаветно свештенство и трећу не мање важну службу и дужност, а та је, да се брине и стара о телесном здрављу избранога народа Божјега. Службу ту и поједине дужности у служби тој описао је и изређао Мојсије у трећој књизи својој. (гл. 12.-15.) По себи се ризуме да се свештеничка служба у избраном народу Божјем, народу Израиљском никад прекинути, и ма само за Кратко време обуставити смела није, а најмање је смела сасвим и за увек престати. Као свака друга, тако је и уредба Бога Саваота о свештенству имала бити „уредбом вечном"; за то и рече Госнод Мојсију: „А. свете хаљине Аронове нека_буду синовима његовим након њега, да се помазују у њима и да им се у њима иосвећују руке." (II. Мој. 29., 29.) Како је у старом, исто је тако са свештенством п у новом завету; а то је посве јасно