Српски сион

С тр . 178,

„СРПСКИ СИОН."

В р. П.

мирна сна и уживања телесних наслада? То је, дакле, цел овога живота, ван које му више ништа не треба. Науке и вештине само би у толико имале вредности, у колико би нам могле спремити поменута уживаља и тачно послужити напред наведеној сврси живота. С тога, ако ти се желудад (стомак) поквари, или ако — због немаштине и твоје сопствене кривице — немаш чим да га заложиш; ако осетиш, да ти организам слаби од неспавања; ако усахну бујни извори блудних жеља и телесних сласти, а ти својевољно угаси луч тога јаднога живота, својом сопственом руком отерај у земљу овај и онако јадни и трошни телесни строј. На велику жалост овакове и сличне им мисли и начела владају у данашњем друштву, које се под утицајем модерне науке развијало и развило ; начела ова владају и у тео ији и у пракси код великога дела данашњега људскога иоколења. Самозвана и самовољна смрт највише жртава има у оним круговима, чији се чланови по овим начелима управљају и живе. Прави и истинити Хришћанин нити мисли, нити дела овако. Ма како му дани јадни и чемерни били, он се пашти, да муке и патње које га сналазе јуначки и са пуно душевне храбрости ноднесе; јер је уверен, да је живош вечан и да овај кратковремени живот са свима својим невољама п тегобама стоји у оном одношају према вечности у коме стоји почетак према свршетку, пролазна привременост према непроменљивој вечности, мучна сетва према богатој и обилној жетви. Разумемо ли овај одношај, одмах ћемо се јасно уверити о великој вредности земнога, живота и важности оних дужности, које су нам у њему поверене и о којима ћемо дужни бити некада тачна одговора давати. Колика је, дакле, вредност земнога живота? По искуству духовнпх пастира, од стотине покојника, деведесет и деветорина се само због тога највећма кају, што су своје златне дане у лудо изгубили или чао што Сенека вели, „или нису ништа радили; или су што друго радили, а не оно што су требали радити; или су баш зло радили." Када би којега од тих покајника о вредности овога живота запитали, он би нам за цело тачно и јасно умео одговорити, какву вредност има овај живот. Живот јз овај врло драгоцен, јер иосреством њега можемо задобити блаженство живота вечнога, —

самога Бога. „Пазише на време" — овим је речима опомињао некада св. аностол Павле Ефеске Хриигћане (Ефес. 5, 16.); и те речи још и данас после пуне две хиљаде година, ништа нису изгубиле од свога значаја и важности. У ово неколико речи великога апостола, изражене су све дужности земнога живота. То јест, сваки тренут овога краткога живота, дужни смо употребити паметно и озбиљно. А живот овај употребићемо тек онда паметно и озбиљно, ако у њему ударимо темељ вечнога нам живота, усавршујући се и нанредујући у хришћанском смислу; ово ћемо пак само тако моћи учинити, ако живот овај удесимо по науци и упутству истога апостола, који нас учи говорећи : „Никоме ни чим дужни не будите " (Римљ. 13, 8.). То јест, нека свако врши тачно све оне дужности, које има. према Богу, према самоме себи и према својим ближњима. С тога је без сваке сумње најблаженији и најсрећнији онај, који при прегледу своје мучне нрошлости на самртном одру, снокојно може казати: Склапам очи, а ником дужан не остајел. Дугове сам изравнао. Дужности према, Богу, ирема себи и ближњима тачно сам испунио А да ли може и самоубица тако за себе рећи? Заиста не; о томе ћемо се и уверити у идућем одсеку овога чланка. Сваки је самоубица с тога најнесретнији и најјаднији човек на овоме свету. •Б.) Самоубиство као неморално, неириродно и кукавичко дело. Свака тежња слободне воље наше којој је цел, да раскине везе које човека с Богом и Његовим моралним законом спајају, јесте морално зло, грех. На против свака тежња воље наше којој је цел, да иоштује поменуте везе у целости и у иосебним деловима пм, јесте морално добро, врлина. Ирема томе, дакле, можемо поделити људе на две врсте. У прву спадају они. који поштују везе које их с Богом спајају, дакле уважавају их и чувају. У другу пак долазе они, који теже, да се од тих светих веза ослободе, те се с тога труде,' да их на сваком кораку вређају и обарају. Ма каквим именима, да назовемо ова два противна правца, према томе како се они у религији, политици и животу у опште манифестују, називали ми први конзервативним,