Српски сион

Бр. 12.

„СРПСКИ

а потоњи револуцијонарним, слободно-зидарским, социјалистичким, комунистичким или нихилистичким правцем, сама ствар се ништа не мења. Света је истина, да пеизмењиви закопи Божји имају конзервативни утицај, као што је и проиаст и унишгење посљедица сваке оне тежње, која води човека путем, који се коси са вечним моралним законом. Узевши у опште моралне везе које нас одржавају, видимо, да су оне тројаке, према томе што се и воља Божја према нама у три правца манифестује. Ми имамо моралних веза прво према Богу, иосле тога према самима себи и на послетку према нашим ближњима. Ове везе зову се дужносшима. и ако ми ма и ,рд IV од ових трију дужности изигравамо, одмах чинимо морални злочин, који повлачи за собом и сходну казну. Будући пак, да самоубиство по самој својој суштини није ништа друго већ бегство или покушај бегства из овога живота, за који смо везани везама поменутих шрију дужносши, с тога је и самоубисгво морални престуи у највишем сшетену, побуна против моралнога закона обучена у огртач глупости, кукавичлука и неверства. Шга више самоубиство је дрски нападај (атентат) на ирироду човечју. Да се уверимо о томе. I. Када Бог даје живот телесној материји, то Он без сваке сумње хоће, да та,ј у живот приведени човек живи и то онако како Бог хоће; исто као што и ја желим кад упалим свећу, да ми светли онако и дотле, како и докле хоћу. Као што свећа није у стању да уништи своју соиствену светлост, исто тако и човек с иравног гледиигга — не може и несме лишити себе живота. Признајемо, да он то може факшички учинити помоћу насиља, али насиље никада није у стању нрибавити правнога значаја, јер је свако насиље — рушење права. Бог, Који је дао човеку живот, има пуно права на тај живот и Његов свети закон, Његово непобитно право мора свако поштовати. Свете и оправдане су речи закона Господња које гласе: Не уби! Не уби! грмио је Бог са висине престола Својега још у прастара времена светим патријарсима исто онако, као што је то касније изговорио и на гори Синајској изабраноме народу Своме. Ову исту божанску забрану потврдио је

и Христос Господ, Својом драгоценом крвљу на Голготи. Али шта мари самоубица за Божју забрану и за глас своје савести? Та он зна врло добро шта ради и мирно се маша руком чаше, која је напуњена отровом. Да је животиња он то не би учинио, али је он его на велику жалост и несрећу човек, који носи на себи образ и обличје Божје; та он је биће обдарено слободом, и баш то најлепше право своје, које га узциже над свим животињама, употребљава он на то, да се диже трошиву Бога. Пре свега самоубиство је буна нротиву Бога. Свака побуна и свакареволуцијавећ по самој природи својој никако не може имати иравно, добар свршетак, нити може постићи своју цел. Насиљу је заиста отворено широко ноље, да убија и да пустоши колико и како год хоће, само противу ирава нема никаквога оружја,јер се оно никада уништити не може? Из тога узрока је свака побуна неразумна. Као што је и свака друга побуна, тако је исто и самоубиство — као побуна противу Бога — неразумно. Самоубица се нада, да ће постићи цел, али се љуто вара; из Божјих руку нико не утече. Истина, он може телесни живот уништити, али ово грубо и сурово насиље никако није у стању уништити божанско право над душом људском, за коју стоји написано: „Ако живимо, Госиоду живимо; а ако умиремо, Госиоду умиремо. " (Римљ. 14, 8.). Самоубица тежи, да побегне испред лица Божја, чији закон ногама гази, али заборавља, да ма куда побегао свугде се мора с Богом наћи. „Јер ако се на небо иопнем, тамо сп; ако ли се у ад сиђем и та,мо си присутан." Самоубиство, то грозно и грешно дело, само је онај кадар учинити,- који са свим изгуби веру у Бога и страх Божји. У даљем току ове расправе уверићемо се, да је сваком оном самоубиству, које је у мирном и разумном стању извршено, основни и главни узрок безбожништво. Бог је дао човеку живот, да га на добро употреби. Господ Исус Христос нам овако говори: „ Човек нски од добра рода ошиде у даљну земљу да ирими себи царсшво, и да се врати. Дозвавши иак десет својих слуга даде им десет кеса и рече им: тргујше док се ја вратим. а (Лука 19, 12. и даље). Нод именом човека од добра рода разуме се у овој причи Бог; под слугама пак разумемо се ми