Српски сион

С тр . 180.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

људи. Главнида која нам је иоверена — кесе блага — јесу сви они природни и натприродни дарови, које нам је благи Бог дао, да с њима тргујемо, — т. ј. да их на добро употребимо, до Његова доласка на суд. Бог нам је, дакле наредио, да са поменутом главнидом радимо, да ју умножавамо т. ј. узевши то у хришћанском смислу, да напредујемо и да се у савршавамо. Да ли је потребно сада и говорити шта чини самоубица? Он не само да „скрива у земљу" благо Господа свога, као онај неверни слуга еванђеоски, него што је и од тога горе и ужасније, уништавањем сопственог живота — као времена одређеног за делање и усавршавање, — сам себи затвара и ирекраћује пуг к напретку и усавршењу. Самоубица не само да је бунтовник, луди и немарни слуга, него је он осим тога себичњак, кукавица и неверник у највишем степену. Земни живот наш је привремени стан, у ком смо ми дужни живети, јер нас на то приморава не само закон Божји, већ и дужносши, које нас за ближње наше везују; јер док год живимо, дужни смо живети више ва друге него сами за себе. Ове мисли врло лепо изражава један песник, говорећи: „За рана сазнај, да човек који је у друштву рођен, није само свој. У друштвеном животу уживамо ми небројена доброчинства, можемо ли, дакле, желети, да их уживамо бадава, као што тирани чине? — Ако хоћеш, дакле. да ти друштво добро чини, потруди се и сам свима силама својима, да га одржиш у колико само то од тебе зависи." А шта чини самоубица? Он и ове дужности изиграва. Да би обезбедио своје себично ја од разних животних прилика и неприлика, не осврћући се на нородицу, жену, децу и остареле родитеље, којима је потпора био; на браћу, сестре и пријатеље које срамоти; напослетку и на домовину којој би још многе корисне услуге учинити могао, он се својевољно баца у наручја неприродне смрти.* Ако је истина, да не може хладнокрвно умреши онај, који је у живошу знао љубиши, онда с пуним правом можемо и смемо тврдити, да је у грудима самоубице куцало, пусто, по* МогвеШ уиравник Макаретске дуднице, проучно је веома много сдучајева самоубистава и у своме делу „II згисИо", ивносећи филозофију самоубиства тврди, да психолошка основа самоубиства није ништа друго, већ себичњаштво у највишем степену.

дивљало, себично и недружевно срце, које је било препуњено мржњом према друштву, у коме је уживало сва доброчинства; срце у самоубице било је неодлучно и слабо да на супрот стане патњама овога живота, у вртлог којих је соиственом кривицом доспело. Када је Наполеон I. био с војском у Египту, међу војницима му је у великој мери завладало било самоубиство. Наполеон дознавши за то, јако се ражљути, те одмах изда наредбу којом би се на супрот стало овој грозној моралној болести; између осталога у томе налогу је сваки самоубица ироглашен за кукавицу и издајицу „Нека знају сви они — који хоће, да се убију, — да су јадни бегунци, који издајнички напуштају поверене им дужности." Ово се може применути на свакога самоубицу, принадао он ма којем друштвеном слоју. Нздајнички и кукавички напушта он живот, за који га врло важне дужности везују; с тога је самоубиство грех и сваки онај, који га за врлину сматра, јавно признаје, да код њега влада потпуна збрка појмова о добру и злу. (Наставиће се.) Проповед о грјешном новцу превео с њемачког Милан Попови^. Никакав грјех на срце наше Ох не допусти, преблаги Боже. Средствима, која нису Ти мила Ни наша блага да се не множе. * Шта би нам номогло велико благо, Па шта ли добро цјелога свијета Кад би се томе успротивила Преблаги Творче, — воља Ти света Шта је то било, благ. Хришћани, што је једног од ученика Исусових, Јуду Искариотског, навело на срамно неваљалство, на погани злочин, да оостане издајником свога учитеља и Господа, свога добротвора и иријатеља. То је било иретјерано самољубље, страст за новдем. Страст за новцем, како један апостол Госиодњи вели, корјен је свега зла; ту истину засвједочава невјерни Јуда. Он је знао, колико је неиријатељима Исусовим било до тога стало, да им пане у шаке учитељ истине и врлине, и он је могао ласно у себи помислити, да би они на то потрошили неку своту новаца, да своју злу намјеру иостигну. С тога им се Он понуди за оруђе и помоћника њихове пакости, и обећа им, да ће им на руку ићи, да ухвате Исуса, ако би хтјели да му из-