Српски сион

Стр. 244

„СРПСКИ СИОН."

бр. 16

и устају против цркве и науке њезине, само зато, да се тиме мало занесу, да не чују онај глас ангела хранитеља, који их у савести опомиње и упућује на истинити пут, јер човек ипак не може са свим за навек ућуткати у себи глас савести, глас Божји; ие може издахнути из себе душу па да живи само телом, не може да не чује глас душе своје, јер је душа као што каже један црквени учитељ сама од себе хргтЛанка. А где је вера, ту је и љубав, ту је и нада. Где је вера ту је прави живот; где је вера ту је одушевљење и рад, а где вера са љубављу одушевљено ради, ту је нада у будућност остварена. Шта би било од народа, који би изгубио веру у себе, веру у своју будућност?! Зар би ту могло бити одушевљена рада, зар би ту могло бити наде и зар би ту било живота?! Па као што народ верујући у своју будућност, верујући у себе, живи и одушсвљено ради и ствара себи будућност, тако и човек који верује, који верује у религијозне истине, верује и у моралне истине и по вери живи и одушевљено ради, те ствара себи будућност, спрема се за вечност. Зар сада да прећутим, зар да се несетим оних момената из живота нашега народа. зар да не споменем да је Српски народ онда стварао себи будућност када је веровао у њу? Зар да не кажем и ја да је Србин онда одушевљено радио и и спремао будућност, када му је веру у будућност будила вера у вечну истипу, када су га крепиле моралне истине, када је живот драговољно давао за крст часни а све за образ а образ пи иошшо. Па кад наша немоћ браћо не може ни када привући пред наше око и под нашу руку небо, да видевши и осетивши тек иоверујемо у њега, кад иаш слабачки ум никада не може пронићи у вечност него за љубав истини, истину тражећи, верује самом себи, верује својим варљивим мислима., онда поверујмо Ономе, који је створио небо, верујмо Ономе који нам је и дао ум, не зато да га вређамо, већ да га познамо и љубимо — верујмо Богу! Зато, по Богу браћо падајмо ничице

са покајничком душом пред величаиством и славом вечне истипе и правде Падајмо ничице пред неизмерном милошћу Госнода и Бога нашега и помолимо му се да помогне неверју нашем! 0 ти добри Боже, који са небесних висина својим свевидећим оком пратиш сваки корак наш, чија је милост већа и од највеће кривице иаше! 0 ти преблаги Боже и Господе паш, који си се нредао страсном и неверном човеку, да те због своје страсти и невере прикује на крст, да ипак вером у Тебе спасе себе; Ти неизмерна милости, која немаш разлике у овоме свету игмеђу нас, Ти превелика дуготриељивости која се тако радујеш кад се нађе изгубљена овци и врати се Твоме стаду, опрости ! Опрости слабости нашој ! Опрости немоћи нашој! Помози неверју нашем Амин! (1898.)

Наш је живот и наше биће од Бога и Он их одржава. Од дра Шилера, превео с њемачког Милан Поповић. Твоја држава, о Боже, вјечна је држава, и Твоје гоеподство траје ва вијеки вијекова. Све Те очи ишчекују, и Ти им дајеш храну у своје вријеме; Ти отварапт своју њежну руку, и све, што живи, питаш са задовољством. Да, сав је живот иред Тобом, и сав Ти живот кликће: Боже, оче наш! Ти си такођер наш отац, наш створитељ и владалац; а ми смо Твојег поријекла, по Твојем образу саздаии. С тога Те се чврсто придржавамо, и живимо у веселој нади, да нас неће ништа, пи на земљи ни на небу, одвојити од Твоје вјечне љубави, и прије свега тежимо за Твојом државом, за ираведношћу, која се Теби, најсветијем допада. Благочестиви Хришћани ! Газумном чо ■ вјеку не изгледа ништа природније, од живе и непрестане свијести своје сталне овисности од Бога, створитеља, Који свуда влада, сведржитеља и владаоца. Јер на то нас подсјећа сваки минули тренутак и сваки откуцај била нашег живота, да ми не би могли ни диса^и ни покретати се, ни мислити ни осјећати, нити мудријим и бољим