Српски сион

број 16.

„СРПСКИ СИОН"

С тр. 245.

бивати, нити се служити овим вјешто саздаиим тијелом као радиним оруђем разумне душе, да нас Господ живота и смрти није у човјечји живот позвао, и да није из бесконачне пуноће Свога духа удахнуо те снаге грађанину ове земље. Свако позорно посматрање нас самих и овог спољашњег свијега, који се ненрестаио мјења, својски нам препоручује озбиљну иомисао, да ми не би били у стању ни једнога часа, ни једнога тренутка, продужити земаљски живот, кад пе би Свемогући животног даха очувао. Наш земаљски круг престао би бити за милионе бића позорницом живота, радости и дјелатности, кад се Бог не би старао о овој грађи земаљској, и кад не би допустио, да њени плодови успјевају и расту. Па ипак се у животу ништа тако често не опажа, као незнатна и сасвим понестала нозориост на свагдашња доброчинства Госнодња, чак ни оно доброчинство пе изузимајући, које је услов и темељ свих других поклона и дарова божанске милости — наш живот и наше | биће ! Јер колико их само сведе очи сваке вечери, не помишљајући иа то, како би били напуштени и без помоћи, кад не би спавали у заштитној очинској руци вјечне љубави. и буде се свакога јутра, не поклањајући срца Ономе. Који јутарње сунце пушта, а живот, свјетлост и снагу шаље у помлађено створење. Колико их завршује веселу срећну годину једну за другом, не унрављајући са захвалношћу и понизношћу свој поглед Ономе горе, Којег свемогућа ријеч може у сваком тренутку разорити и одржати, ражалостити и развеселити, понизити и узвисити! Али како је, благочестиви Хришћани, недостојна човјека и Хришћаиина таква непажња и такво нестално мишљење! Зар не мора оно створење, које је створено по образу и подобију вјечног, и које је снособно, да покишља на своје вјечно поријекло, дубоко понизити и усноредита га с нољским животињама? Зар нам се не мора оно иоказати као нешто неприродно и врло рђаво, ако само једном озбиљно помислимо. у каквом одношају човјек стоји према највишем бићу? Па каквих се великих и важних користи по дух н срце лишава не-

пажљиви грађанин овога земаљскога живота, коме је она помисао све непознатија и ненознатија: мој живот и моје биће је од Бога и опстоје помоћу Бога. Јер очевидно је, благочестиви Хришћани, да за своје ираво задовољство у животу, и за упражњавање хришћаиске врлине не може ни једно посматрање бити важније, од овога. Да то узмогнемо данас еасвим живо осјетити и признати, то учини Ти, о Господе, од Кога долази воља и испуњавање добра, у овом светом часу молитве. Н иктоже л»ожггх дв^кта господиножа рл = потати: ииво единлго возлкжитх, а др8гаго вознжавидитх: или единаго держитсд, а дрбз^мх же нераднти начштх... не 1кцк1 = тесд оуко на оутрж: оутржји ко соком м* четсљ: довл^кпа дшви злова еги». (Мат. 6, 24—34). Да своје ученике сачува од превећ бојажљиве, иеиовјерљиве бриге за потребе земаљскога живота, да их наоружа с оном храброшћу и радосним иоуздањем, које прави учсници Христови имају да потврде и обистиие у свима одношајима свога бића, Онаситељ управља њихове мисли и посматрањанаБога, небескога оца, Који се открива у великом величанственом храму природе као Бог живота и праизвор свега добра. Та озбиљпа света опомена Христова води и нашу позорпост на посматрање: како је важно освједочење, које се одржава у живости, да је наш живот и наше биће од Бога и да опстоје иомоћу Бога. Оно је врло добротворно и важно I) за наш мир и наду; II) за дужну дјелатност човјечју. I Мир и покој душе — раздрагано поуздаље и нада — прекрасна залого! Ко те не тражи на различитом путу? Ко не сматра за највећу животиу жељу, да те постигне, да те се чврсто држи од кољевке до гроба? Па како те многи носматрају као дубоко скривено благо, које се не може без драгоцјених принрема и средстава ископати и добити, и не примјећују евјеже и живо и сваком отворено и пезапечаћено врело правог духовног задовољства, које жубори. Нарочито су по сриједи двије ствари, које често ремете мир душевни, бриге за нотребе земаљског живота и помисао на час смрти и на непознато с оне