Српски сион

Стр. 246

„СРПСКИ СИОН."

БР. 16.

стране гроба. Лати се, о Хригаћаиине, штита вјере у Госнода, најмоћнијег племенитог оружја, против непријатеља твога мира ! Стоји ли у твојој унутрашњости с иламеним ххисмом написана ова света истииа: наш је живот и наше биће од Бога и опстоје номоћу ЕБега; у каквој тада јасној и пријатној свјетлости ходиш ио нромјењљивој стази ■ нхивота! Благочестиви Хришћани ! Наше пас садашње биће сгавља у неизбјежну одвисност од земаљских нотреба, по вјечној утврђеној паредби Твирчевој. Коме је могуће. ако се није рад одрећи своје човјечанске ирироде, с равподушним погледима посматрати земаљске ствари. Ко се може без иотнуног лакоумља, одрећи сваке бриге за себе, свој напредак, своје спољашње одношаје и везе? Ко вас може кудити, о ви невољни и сиромашни, ако се осјећате сломљени несносном бригом за идући дан, те с печалним срцем питате: шта ћемо јести шта ћемо бити? у шта ћемо се обући? IIа, зар није све, што на земаљским стварима оиажамо, несигурио и промјењљиво? Зар не видимо и богате и обдарене имањем, гдје осиромаше, и потону у прах земаљске нискости? Зар нема жалосних, судбоносних времена свеопштих невоља, које иодвоструча« вају бриге појединца и пријете колибама као и палатама? Па ипак Христос довикује својим ученицима: не брините се, то јест, иемојте се тако бојажљиво очајно, као да не влада Бог на пебу, бринути т свој живот, што &ете ]всти и, чити, нити за своје тијело, у ито Кете се обуЛи; није ли живот третежнији од хране, и тијело од одијела. Спаситељ се обраћа на здраву природну осуду сваког. Шта тражи више моћ и мудрост, и љубав бесконачног? Што није било, заповједити да буде? Створења са животним дахом оживљеиа, зовпути у свјетлост бића? Човјечји живот створити — обући разумпу душу, која мисли и хоће, у одијело, као што је тијело човјечје, са спољашњом величанственошћу и достојаиством? Или живи створ у носједу његова бића, његових осјећаја, његових снага одржати и сачувати, и у такве одношаје и околности премјестити, гдје је он

кадар тражити и наћи, што изискују потребе земаљскога живота ? Живот је претежнији од хране, и тијело од одијела И, Тај, Који нам је највише дао, непојмљивим чудом свемогућства, зар не би могао и оно дати и дозволити, што је незнатно? Тај, Који нас је л/убио, прије но што нас је било, зар би нас могао нрестати љубити? Зар не би требао наставити и довршити, што је Његова, безграиична, вјечна мудрост била заночела? Доброчипство живота, које примамо из ЕБегове творачке очинске руке зар нам неби требало бити као сигурна залога за ЕБегову љубав, која влада, одржава н заштићује? Погледајте напшице небеске како не сију, ниши жњу, ни сабирају у житнице; па отиц ваш небески храни их. Нијесше ли ви много иретежнији од њих. И за одијело гигио се бринете? Погледајте на љиљане у иољу како расту; не шруде се, ниши иреду. Али ја вам кажем да ни Соломон у свој својој слави не обуче се као једон од њих. А кад шраву ио иолу, која данас јесш а сутра се у иеЛ баца, Бог тако одијева, а камо ли вас маловјерни! Да, ти би био маловјеран. о човјече, кад се не би сјећао извора, који твој живот има из бесконачног љубазног праизвора свога живота, кад се не би сјећао вишег достојанства, које те, као образ и нодобије Божје уздиже над цијелим видљивим створењем око тебе и иоред тебе; кад би неисказану велељепоту и љупкост, која посрамљује сву човјечју вјештину и која кити позорницу наше земље. кад би неисцрпиво богатство природно, кад би милионе живих створова, који се, будући без разума, без човјечје вјештине и увиђавности, сваког дана насићују за великим столом Господњим, кад би велим с позорношћу посматрао, иа ипак неповјерљиво и очајно питао, да ли бесконачни нознаје и твоје потоебе и жеље, и узима их у обзир, да ли ће те заборавити и пренебрегпути, тебе, кога је љубазни Творан благорођењем твога бића одликовао испријед цвијећа иољског и птица небеских, тебе, који си разумом и језиком и хиљадоструким тјелесним и душевним вјештинама способан, да госнодариш над видљивим створењем, и у своју их корист уиотребиш, тебе, који можеш