Српски сион

Б р . 16.

„СРПСКИ сион

С тр . 247.

сијати и жњети, и у житниде сакуиљати, који можеш Божјом помоћу радити и стварати, чим се твоје земаљско биће одржаје и пољепшава? Не, уздај се у Бога, с обзиром на све своје земаљске потребе и свладај малодушну сумњу узвишеном помишљу: мој живот и моје биће је од Бога и опстоје помоћу Њега. (Свршиће се.) 0 назаренима и њиховом учењу.* Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) 2.) Силом нагнани односно јаким доказима св. писма нриморани назарени ће признати и потврдити, да међу члановима цркве Христове доиста има разлике; признаће бар, да су били апостоли са неком вишом, већом влашћу. Али признавајући и потврђујући то, назарени и опет неће да увиде и нризнаду потребу свештенства у цркви Хрустовој, него се против свештенства довијају овагсо : „ Јест, Христос је ради своје новозаветне цркве поставио апостоле, али нигда није заповедио, да после њих ваља да ступе други на, њихово место." И признаћемо, то је — сушта ис/гина. Узаман ћемо ми у св. писму тражити заповед Христову апостолима дату: „после себе поставите друге на своје место," или: ваше апостолство и вашу власт иренесите на друге, на своје ученике, прејемнике;" или другу какову сличну заповед. Али: а) Назарени тиме и сами признају, да су аиостоли били — свештеници, јер по њиховим речима — данашњи свештеници нису оно, што. су апостоли били. — У посланици својој ка Јеврејима вели св ап. Павле: „Јер кад се промени свештенство, мора се и закон променити." (7., 12.) Дакле: у новом „закону", у новом завету — ново и свештенство. Па је ли то ново, то „прсмењено" свештенство са апостолима започело, па са њима и — престало?! Је ли Христос, Божји Син и Бог, за то дошао, да данас установи нешто, установи свештенство, којега ће сутра — нестати?! И је ли било само смисла, а, камо ли узрока и разлога, да апостол говори и пише о неком „нромењеном" свештенству у новом завету, које је само толико и дотле имало постојати и трајатн, докле су апосголи живили; * Видн 11. Орој „Српског Сиона".

а смрћу њиховом то свештенство — престаје, нестаје ?! б.) Ако апостоли доиста нису примили од Христа заповести, да после себе друге на своје место иоставе: зашто су онда „постављали по свим црквама старешине" (Дела 14., 23.) и овима предавали ону власт, ко.ји су и сами имали, и поверавали оне дужности, које су и сами вршили ?! Та ено св. ан. Иетар изједначује себе са тим „старешинама" велећи: „Отарешине, које су међу вама, молим, који сам и сам старешина ." (I Петр. 5., 1.) А за ' чега то моли апостол Петар „старешине" те ? Бво да чујемо; „Пасите стадо Божје, које вам је предато." (2.) Гле! Баш онај апостол, коме је Христос рекао и поверио: „паси јагањце, паси овце моје" (Јов. 21., 15. и 17.) тај исти апостол „моли старешине: пасите стадо Божје", пасите „јагањце и овце" Божје. Па кад ап. Нетар тога чинити није смео, а баш ни могао: за што је онда то ипак чинио, и „стадо Божје старешинама" на чуваље поверавао? — Па онда, кад су „старешине" још за. живота Христових апостола „стадо Божје пасти" могли, зар нису они после смрти истих апостола „стадо Божје пасти" — морали? јер у прогивном случају, шта би било са „стадом Божјим", ко би га „пасао", ко би га пазио, ко би се за њега старао ? 3.) Само да би иоузданије могли осудити цас, „староверце," а са вере наше, да је Христос у својој цркви установио свештевство, те да би слободније могли нападати и викати на наше „попове" назарени у „епископима, презвитерима и ђаконима", — о којпма се у апостолским списима спомиње и говори — радије виде и гледају свашта пр% само оно, што су. не; те веле: истина, да се у св. нисму „спомињу епископи, презвитери и ђакони, али то не беху какви душестаратељи, какви „иопови", у данашњем нашем смислу, него беху ту, тек ради ствари земаљских." Но: ако су „епископи, презивтери и ђакони" доиста били „ту, тек ради ствари земаљских;" ако они збиља беху, не „душестаратељи," него старатељи и управитељи „стварн земаљских:" — е онда је то и одвише јадна и жалосна сведоџба, колико су апостоли разумели науку учитеља свога, крај свег тога, што је Хрпстос њима тумачио и разјашњавао своје речи, своју науку, и што је само њима дато